У савршеној сценографији првим снијегом покривеног Ваљева, бијелих кровова и брда која га окружују, у сигурној топлоти подрума традиционалне кафане „Три коса“ представљена је једна морска књига, са шкољком и рибом на насловној страни. Свјеже из штампарије први пут је јавности представљена монографија сликарског рада Зорана Мујбеговића у издању Матице Боке, одштампана уз помоћ Општине Тиват и ваљевског предузећа „Босис“. О књизи су говорили аутор монографије Растко Шејић, пјесник, есејиста и историчар умјетности Аца Видић, док се у складу са новонасталим односима Србије и Црне Горе видео линком са Бјелила у Тивту обратио Жељко Комненовић, у име издавача.
Прилог РТВ Марш, Ваљево:
Зоран Мујбеговић рођен је 1950. године у Београду, по мајци Соњи пореклом из породице Костић. Академски је сликар, члан УЛУС-а од 1975. Објавио је две збирке песама и четири романа. Објавио је преко 30 књига под псеудонимом Никострат Саронски. Био је главни и одговорни уредник издавачких кућа Арион, Стилос и Аурора у Београду. Одржао је преко 50 самосталних изложби у земљи и иностранству. Добитник је високих међународних признања за урбанизам и дизајн.
Управо на дивљењу на тих „четрдесет и пет година борбе за уметност“ је инсистирао песник Аца Видић: „Ретко се сусреће уметник чији је креативни идентитет толико неодређен као што је то код Зорана Мујбеговића. Да ли је он само сликар, или и визуелни уметник и пропагандни геније, барон Минхаузен у уметности (обзиром на његове бројне идентитете), или једноставно – уметник који је својим креативним потенцијалом настоји да дефинише нови идентитет сопствених уметничих потреба, али и друштва у коме живи, градова у којима обитава, институција са којима сарађује. Од његове прве самосталне изложбе прошло је 45 година. Монографија која је данас пред нама говори о његовом сликарском опусу, али биографија која се налази на крају ове књиге нас упућује да је Зоран Мујбеговић много више од тога. Он је пре свега радознали креативац и велики радник коме су разне уметности изазов и подстицај да непрекидно проверава своје уметничке границе. Искрено се радујем што је објављена ова монографија посвећена његовом раду у коме можемо да се подсетимо ко је Зоран Мујбеговић, сликар, али ме не мање обрадовала биографија – сведочанство једне упорне дугогодишње борбе за уметност и креативност.“
Прилог ВТВ, Ваљево:
У име издавача, Матице Боке, видео линком се обратио Жељко Комненовић: „Налазимо се управо у Бјелилима, Бока Которска, Кртољски архипелаг, како га назива Зоран Мујбеговић – то је уствари Зоранов „Макондо“, као код чувеног Габријела Гарсије Маркеса, полазиште и исходиште читавог његовог умјетничког рада. Још од монографије „Тиватски сликари“, у којој је било заступљено и дјело Зорана Мујбеговића, започели смо заједничку авантуру. Зоран је Кртољанин, потомак чувене породице Костић, одрастао управо на овим обалама, ишао по овим секама, дружио се са рибарима, постао најбољи познавалац свих врста морских риба, начина улова и спремања од свих које знам. Да ли је Зоран Мујбеговић Кртољанин или Бокељ на привременом раду у Шумадији или је он грађанин читавог свијета, одговара књига „Позорница снова“.“
Сликар Зоран Мујбеговић, видно потресен суочавањем са сопственом монографијом, није успео да одржи говор. Заустио је на тему Кртола, „које су више него завичај“…
Аутор монографије Растко Шејић изразио је част што је као један од резултата дугогодишње сарадње са Зораном дошло и до ове књиге, која својим техничким квалитетом подсећа на књижаре највећих музеја у свету и некадашњу књижару „Југославија“ на Теразијама. „Била је борба направити ову књигу. Пре свега зато што су Зоранове слике расуте по целом свету, и буквално смо са свих континената добијали фоторафије. Са друге стране, био је то тежак емотивни пут и за Зорана, кроз разне мене, среће и недаће прошлости, суочавање са собом кроз туђи поглед. Срећа је да је Мујбеговић човек широког духа. Био је изазов и писати о Зорановом сликарству поред таквих легендарних ликовних критичара, чији су текстови заступљени у књизи, попут Ранка Мунитића, Ђорђа Кадијевића, Србе Игњатовића, Слободана Новаковића, Изета Ханџића, Зорана Гашија и других. Спаковати књигу у стилу ауторове естетике и створити на папиру предмет мистерије и лепоте, натерати доживљајем на размишљање, надам се да смо успели да пробудимо интересовање публике.“
