То је само дјелић хајке у неким другим медијима да се изнад главног улаза у стари град Будве уклони споменик
Види се из медија да је хајка широко организована. А да је подржана и од владе, види се по тексту позивом на изјаве из владиних структура. На пр.:
„то није културни слој“, „не одговара историјским чињеницама“, „деградира културно добро“, „Лажни ослободиоци Будве“, „Скинућемо плочу српској војсци“ и слично.
Чак није ни поменута „спомен плоча“ или „споменик“, него само „плоча“. Каква? Тамо стоји: „на успомену доласка“. Дакле на добродошлом а не ратном освајању, па је то споменик ослобођењу Будве 1918. Коме може сметати такав споменик?
Сада је свакоме јасно ко се труди да се она што прије уклони. То у културном свијету раде само помамљени вандали склони рушилаштву. На тај начин није могуће придобити лојалност већине Бокеља да се у Монтенегро осјећају као у својој држави. Може само да изазове нове подјеле што је уходана политика власти. Овог пута подјела на оне који су за и против „плоче“ која је културно-историјски споменик једног времена важног за ослобођење и уједињење. Не само Будве и Боке, Црне Горе него и за читаву заједничку државу Југославију, уважавану широм свијета. За њену величину и уважавање најзаслужнија је храбра српска војска, што је такође познато и признато широм свијета. Тај свијет, ако је културан и објективан није заборавио ни чувене побједничке битке на Церу, Колубари, Брегалници, Куманову, Кајмакчалану, Балканским ратовима, Првом свјетском рату обје Албанске голготе (1912. и 1914.) и паклени пробој Солунског фронта. Због тога је то „храбра и побједоносна војска“ – како стоји на спомен-плочи. Војска која је, како пише на плочи: „послије јуначких побједа ослободи Будву“. Како је ослободила Будву? Као и све друге бокељске градове и сеоске општине. А како је у њих ушла, ко то није знао, прилика је да сазна:
Нису биле потребне оружане борбе, захваљујући уредно дисциплинованом наступању те војске коју је као своју народ радосно дочекивао и придруживао јој се. Још прије преврата, у свим општинама изабрана су Народна вијећа са задатком да мирним начином преузму власт од пропале Царевине, запосједну њене положаје и бродове. Народна вијећа су имала задатак да успоставе одржавање реда и мира до стизања регуларне побједоносне војске па су организовале и „оружане страже“. Негдје су се баш тако звале, а чешће су то биле: „Народне страже“, „Народна одбрана“, „Јадранске страже“, „Соколске чете“, а на Луштичком полуострву (Превлачка метохија) то је била „Српска гарда“. Осим Кртољана и Луштичана у њој је било двадесетак официра дезертера из Аустроугарске војске (Аустријанаца, Чеха Румуна и Мађара) који су пријатељски прихваћени као и три залутала црногорска комита које је предводио ветеран из ранијих ратова Крсто Калезић са четири „црногорске декорације“ – како су називали ратне медаље. За команданта Српске гарде одређен је Лазар М. Костић, такође резервни официр, син прота Марка Костића изабраног за предсједника Народног вијећа.
Занимљив је случај предаје Српској гарди велике тврђаве Радишевић у коју је повучена и сконцентрисана војска са свих положаја Луштичког полуострва. Тако се у тврђави нашло 600 војника. По наређењу команданта тврђаве, рођеног Бечлије, др права, колеге са студије Лазара Костића, војска је дисциплиновано одложила и сложили оружје, а не набацали на гомиле. Постројени су у четверореду наспрам 160 наоружаних чланова Српске гарде, што је личило на стељачки строј који није у том смислу дјеловао. Између двије постројене војске на високом јаболу вијорила се ћесарска застава коју је лагано спуштао њихов заставник. Када је спуштена било је повика да се гази, запали, пљује, али командант Српске гарде то није дозволио него је наредио да се фино превије, сложи и преда команданту тврђаве, а прозвао је новог заставника да подиже српску тробојку, каква је била и црногорска. Иако Бокељи нису радо дочекивали црногорске комите као претходнице регуларне војске, у овом случају није било тако. Нови командант тврђаве Лазар Костић указао је високу част комити Крсту Калезићу да буде побједнички барјактар. Све се то дешавало док су регуларне српске трупе још биле далеко, прије заузимања Скадра. До стизања претходнице Југословенске дивизије, у тврђави су се на истим казанима хранили и заробљеници и побједници. Чак су равноправно чекали на ред за следовање. Овај врло интересантан догађај са више детаља описан је објављен на неколико мјеста. а најважније 1998. у „Историјској свесци“ стр. 16-17 бр. 12 едиције „Српско наслеђе“. Ту су и подаци о првим објављеним записима актера догађаја: проф. др Лазара Костића у својој књизи 1960. и његовог оца проте Марка 1985. г. у збирци радова Кордића и Ашанина о комитима. Тако је било у једном, не малом, руралном дијелу Боке. Преврат 1918. није био једнак у свим дјеловима Боке, али је свима заједничко да није било оружаних борби и жртава. Како је било у градовима, осим у Будви још бољи примјер је главни град Боке Которске, али о том случају треба претходно нешто знати, ради упоређења са „будванском плочом“.
Формирање Југословенске дивизија српске војске почело је још прије пробоја Солунског фронта, а попуњавала се, такорећи успут, јер је била позадинска до одвајања од главнине. Након одвајања је кренула преко Скадра, Подгорице и Цетиња према Боки ненаилазећи на отпор. Кроз градове Боке пролазила је са три барјактара који су носили тробојке: словеначку, хрватску и српску без апликација. Барјактар те заставе је био Луштичанин Нико Ђуров Поповић добровољац балканских и првог свјетског рата. Друга два барјактара су били Хрват и Словенац.
Тај дио Југословенске дивизије звани Јадранска војска био је под командом потпуковника Светислава Симовића. Његов извјештај са много детаља чува се у Градској библиотеци у Херцег-Новом. Под његовом командом је било Словенаца, Хрвата, Босанаца, по који Македонац, Мађар, Рус и Србин добровољац из Босне, Далмације и других крајева али најмање из Србије, што се односи и на официре. Успут су се прикључивали нови добровољци, а неорганизовано и по која мања група црногорских комита. Са некима од њих било и неприлика, срећом без жртава. Када су хтјели силом ући у Котор прије регуларне војске под Симовићевом командом ујутро 9. новембра 1918. комите су предводили Блажо Рогановић и Ђуро Кривокапић из Цуца. У сачуваном запису објављеном у штампи стоји: „Наоружани су до зуба, пушкама, бајонетима, револверима и бомбама…“ Пред њих су изашли у име Одбора народног вијећа др. Филип Лазаревић, др Божо Вукотић, др Мило Вукотић, прота Јован Бућин „наоружан“ ручним крстом и освештаном водицом за благословљење (сви су они Грбљани који су живјели у Котору) и Которанин и са њима дон Антон Милошевић са Јеванђељем у рукама и одлуком Одбора народног вијећа да се, чим стигне Југословенски пук, како стоји у запису, „комити разоружају и удаље из града – што се десило већ сутрадан“.
По Симовићевом запису, тачно у 14 часова окупљени народ је продужио марш према Котору и око 15 часова био пред Котором гдје је успостављен поредак за свечани улазак у град: на челу цетињска војна музика, за њом коњички вод, па трећи батаљон, први батаљон, други бараљон, брдска артиљеријска батерија, а у задњем ешалону чланови Народног вијећа, преживјели чланови предратних организација у својим традиционалним униформама (Соколи, Српска народна гарда и Бокешка морнарица), за њима други представници и угледници града.
Многи знају, а они који се труде да се уклони спомен-плоча у Будви показују незнање да је врло дуго трајало савезничко држање Солунског фронта без помака. Све док није стигла са Крфа и других логора-болница опорављена српска војска. А тада је дошло до крвавог али величанственог пробоја фронта на најтежем сектору препуштеном српској војци која га је прва пробила и одмах без предаха наставила гоњење у стопу њемачких и бугарских дивизија које су се у бјежанији предавале једна за другом бацајући оружје и опрему. Главнина српске војске је препустила богати ратни плијен и дуге колоне заробљеника савезницима да се они кубуре са њима, а српска војска је хитала ка својој Србији тако да је завезници ни са комором нису могли стизасти. Остало је питање ко је прошао кроз ослободну Будву? Био је то огранак добровољачке Југословенске дивизије српске војске која је имала задатак да стигне у Боку прије Италијана, тадашњих савезника. Односно да предухитри и осујети намјере Италијана да као нови окупатори замјене бивше.
Тако је било крајем Првог свј. рата у Боки, а ради упоређивања ваља рећи да је крајем Другог свј. рата промаршила кроз Тиват Далматинска бригада и названа ослободилачком иако за ослобођење града није ни метка испаљено. Нијемци су се прије тога повукли а њихови положаје запосјели ПОС (Пети обални сектор) и мјесни активисти НОП-а. Ипак је главна улица у Тивту добила назив: „Друге далматинске бригаде“ што није никоме сметало, нити је неко предлагао да се назив улице мијења, па је тако и до данас остало. Много је оваквих и других примјера широм Боке о спомен-плочама, спомен-списковима, спомен-књигама, које одговорни не примјећују, само им боде очи плоча у Будви због јединог разлога, патолошке мржње према Србима. Обично се то дешава онима који пате од комплекса мање вриједности и никад нису задовољни оним што им је Бог дао, па завиде већима и уваженијима. Завист прераста у мржњу што је демонска категорија, супротна хришћанском његовању братске љубави и љубави уопште.
Културним људима без обзира на вјеру и нацију нису сметали тзв, „млетачки“ лавови“, изнад главног улаза у стари град Котор и на бедемима лијево и десно. Била су то високо умјетничка дјела у камену клесана што је обогаћивало културно-историјску баштину Котора. А онда су се појавили неки млади вандали из залеђа Котора који су се пењали високим мердвинама до тих умјетничких дјела и немилосрдно их тешким мацама уништавали. Жалосно! На њих су се угледали они у Вуковару који су се исто тако пентрали по мердевинама да би мацама разбијали табле са ћириличним писмом. Сада се неко и у Црној Гори на њих угледа.
Прошле године је уз много труда и трошкова почело обнављање „млетачких лавова“, који су, тачније речено, хришћански симболи јеванђелисте Марка (крилати лав са јеванђељем). Неке људе је та обнова радовала, неке љутила али нико није тражио да се спријечи њихово обнављање. Сада је јасно да су то богати културно-историјски споменици једног времена, али није свугдје култура на висини као у најстаријем културном центру Боке.
Упркос сему томе, нашао се „мудрац“ из оне хајке да 06. 02. 2015. на интернету објави хумор достојан његовој мудрости: „хехехе Васко Костић и његова научнофантастична историја. Што вели Васко била је велика битка за Будву 1918. као Стаљинградска?“ Смјешна велика лаж да то неко раније рекао! То је први изрекао, као и много других лажи, онај „хумориста“ не први пут представљен као „Звучник“ (латинични гласноговорник – како га је истог датума 06. 02. 2015. на интернету означио „Милета“). Истог датума и на истом јесту интеренета је и опширнији одговор другог анонимца из чега је довољно указати само на почетак и крај: „Нијеси ти звучник него магнетофон… звучник појачај мало слабо се чује та ваша истина, дај мало појачај што смо до сада чули од вас гола је лаж, морате се навикавати да урликање постаје досадно.“