Након тешке болести у Београду је преминуо Никола Мештровић (67) потпредсједник Скупштине Матице Боке. Мештровић је био вишегодишњи предсједник Шаховског клуба (ШК) Котор који је имао звање мајсторског кандидата. Заљубљеник у шах, Мештровић је пуно урадио на популарисању ове игре, а дуго је био учесник у такмичењима за ШК Котор. У професионалној каријери с успјехом је обављао дужности директора Службе друштвеног књиговодства-Котор, директора аеродрома Тиват, а један мандат је био генерални конзул СР Југославије у Салцбургу (Аустрија). Оснивач је гласила Српски глас Боке.
Никола Мештровић је сахрањен на мјесном гробљу код цркве Светог Јована у Ђурашевићима. Уз саслужење дванаест свештеника, опијело је држао митрополити црногорско приморски Амфилохије који је Николи Мештровићу одржао дирљив говор.
У име Матице Боке од Николе Мештровића опростио се предсједник Скупштине Матице Боке, Драган Лепетић. “У име НВО „Матице Боке“ са дужним поштовањем и сјећањем опраштам се од нашег преминулог Николе Мештровића. Никола је био у континуитету члан Управног одбора „Матице Боке“ од њеног оснивања и једно врјеме потпредсједник Скупштине. Као какарктерне црте красиле су га искреност, непоколебљивост, поштење и истрајност у раду. У вријеме постојања СР Југославије и заједничке Државе Србије и Црне Горе био је Директор Аеродрома Тиват и Конзул у Аустрији у Салцзбургу. Био је члан Савјета и Редакције часописа „Глас Боке“, а касније приликом распада заједничке Државе СиЦГ формирао је и постао издавач „Српског гласа Боке“ у коме је одлучно бранио историјску традицију и свеукупни културни и привредни значај Боке Которске. Одрастао је и васпитан је у Српској православној свештеничкој породици и тешко му је пало раздвајање и распад заједничке Државе, јер се увијек искрено борио за интересе свог Српског народа чију историју је добро познавао. Није му било својствено никакво калкулисање, промјена или трговина са сопственим увјерењима, већ је увијек стављао морал и етику испред материјалне користи. Због таквог свог понашања и става и политичког увјерења и опредјељења које није мијењао, није могао задржати јавне функције које је обављао, а чак је постао жртва и сопствене партије. У томе и јесте поента и значај Николиног живота јер је живио и умро као частан и непоткупљив човјек, одан својој породици и своме народу на начин како је то научио у својој породици и од свога оца Данила пароха тиватског. Нека му је вјечна Слава и Хвала, а његовој породици дуг живот“, истакао је Лепетић у свом говору.