Фототипско издање ријетке ћириличне књиге које су приредили проф. др Дарко Антовић и др Ивана Марић, “Жертва Аврамова Викентија Ракића” представљено је у подгоричком Саборном храму Христовог васкрсења. Издавач књиге је Матица Боке, која је заједно са Митрополијом црногорско – приморском и уприличила промоцију. О књизи која је једино ћирилично дјело штампано на словенском југу од Обода до `30. година 19. вијека, и њеном значају за српску културу говорили су митрополит црногорско – приморски Амфилохије, лингвиста проф. др Јелица Стојановић, Жељко Комненовић, предсједник УО Матице Боке и проф. др Антовић, коаутор издања. Вече је водио свештеник Никола Пејовић, уредник Радија Светигора.
Митрополит Амфилохије сконцентрисао се на симболику садржаја коју је Викентије Ракић обрађивао. Старозавјетни мотив жртве Аврамове, у којој он приноси на олтар свога сина Исака, беспоговорно се повинујући Божјој вољи, у ствари је најава новозавјетног страдања Исусовог, како је објаснио митрополит. Но, значај књиге, истиче митрополит, не огледа се само у садржају, већ и чињеници да је у то вријеме, и то у Котору, штампана на српском језику и ћирилици, која се данас протјерује из Црне Горе. Оно што је, истиче митрополит, још опасније, јесте третман писма и језика – општег духовног и културног израза бића народа, а који је чак и уставно озакоњен. То је, каже митрополит, довело до угрожавања идентитета народа и до раскола, диобе бића народа у Црној Гори.
– Веома је значајно што се ова књига појавила 1799, као подсјетник ко смо били, какво писмо смо имали и којим језиком смо писали и говорили. Како ће се ствари развијати у будуће, тешко је погодити. Једно је сигурно, да Црна Гора није била на таквом распећу откад постоји. А, посљедице тог распећа, тог раскола ума и језика, писма, већ се показују катастрофалним – истакао је митрополит Амфилохије.
Комненовић истиче како ова књига са собом носи моћну поруку непрекидног трајања једног народа, његове културе и изнад свега његовог језика. “Ни физички мањег, ни по духовном, културном и језичком значају већег и вреднијег књижевног дјела за данашњу Боку, Црну Гору и потомке Св. Саве који говоре и пишу српским језиком”, додаје Комненовић.
– Ношена невидљивом и снажном руком Божјег провиђења, књижица која је вечерас пред нама је до сада непознати драгуљ српског језика, ћирилице, и штампарске традиције словенског југа. Она је временска капсула која носи недвосмислену и јасну поруку за све који је разумију – каже Комненовић.
Проф. др Јелица Стојановић највећи дио излагања посветила је историјату континуитета штампања књига на српском језику на ћирилици. Као посебно важно када је у питању ова књига, др Стојановић истиче да у њој доминирају облици српског народног језика на уштрб славеносербске редакције.
– Ова књига, штампана у Котору, лијепо се уклапа у цјелокупно српско језичко и ћирилично насљеђе, како својим именовањем, тако и језичким одликама. Истовремено је и репрезентативан примјерак присуства и уплива српског народног језика, из којег је и настала Вукова реформа. Зато је веома значајно да је имамо пред нама – истиче др Стојановић.
Обраћајући се публици аутор фототипског издања др Антовић, истакао је да га је овој књижици посебно привукла чињеница да један православни свештеник, Викентије Ракић, с краја 18. вијека, драмски приказао библијску причу.
– Неки западни аутори истичу да се црквена драма није развила код Срба и на подручју православног становништва, јер византијски извори који су стајали на располагању српским преписивачима и писцима нијесу знали за ту врсту представа. То уопште није тачно, иако се такве тврдње на западу још увијек појављују – рекао је др Антовић, додајући да је позориште постојало, али да је црква тог времена – средњи вијек бранила свештеницима да посјећују театар.
До недавно сматрало се да примјерак ове књиге постоји само у Београду, у Народној библиотеци.