По први пут у послијератном раздобљу, у организацији Матице Боке, Савеза бораца НОР а 1941-1945. Српског сокола, Друштва за архиве и повјесницу херцегновску, Друштва српско руског пријатељства, СПКД „Просвјета“, и Кола српских сестара у цркви Светог Фјодора Ушакова, служен је парастос народним херојима Милану Спасићу и Сергеју Машери а затим и опело на гробу Милана Спасића на Савини.
Чланови Савеза бораца НОРа 1941-1945.положили су вијенац на гроб Милана Спасића на Савини. Вјенац је положио и генерални конзул републике Србије у Херцег Новом, Слободан Бајић,као и предсједник oпштине Дејан Мандић.
У бесједи коју је одржао презвитер Живан Вукојевић је говорећи о жртви хероја априлског рата казао да је њихова смрт већа од многих живота и њихово име и жрттва трајаће док је дана и вијека. „Они су јачи од наших подјела и продаја наше земље мора и обале што се продало у задњих 20 љета.Они су у име слободе и независност положили своје животе. Њихова жртва није бесмислена у одбрани своје отаџбине, у одбрани свог достојанства.Умрли су за незаборав“, истакао је отац Живан.
У име Савеза бораца НОРа 1941-1945 предсједник Михаило Килибарда је казао. „Ово су хероји који су се опредјелили за смрт јер су знали у свом отпору према окупатору да ће живјети за вјечна времена.Они су показали да срце не бије свијетло оружје јер бој бије срце у јунака.Када су схватили да немогу са својим разарачем напустити наше територијалне воде одлучили су се на један најсмјели подухват на један чин поћи са својим бродом у смрт. Њихов подвиг чуо се до небеса и падоше за част и слободу. Опредјели су се за смрт прије живота. Исплетоше ловоров вијенац и сада живе у легенди као почасни адмирали свих мора“, истакао је Килибарда.
У име Матице Боке на комеморативном скупу говорио је предсједник УО, Жељко Комненовић.
„Бока је историјска колијевка херојских прича о подвизима славних помораца и морепловаца. Одсјај Ловћена, те митске планине у који су се заклињали Јужни Словени жедни слободе, пренио је у смарагадни залив и његове синове херојски инстинкт, па је прича о Боки бескрајна хронологија знаменитих битака, јуначких дјела и подвига. Ипак, једно херојско дјело у самом срцу Боке, засјенило је сва остала.
Шта је то, тога 17. априла 1941. године натјерало два млада поручника ИИ класе Ратне Морнарице Краљевине Југославије да у мирној ували у сјенци Михољске Превлаке потопе разарач „Загреб“, оду са њим у плаве дубине и саграде себи вјечан споменик у небеском царству хероја и сјећању народа? Како објаснити у данашњем времену глобализма и трке за материјалним добрима, разлог због чега су младић из словеначке Горице и његов нераздвојни друг из Сјенице са класе Војно поморске академије у Дубровнику принијели своје животе на жртвеник отаџбини?
Због чега сваки искрени родољуб и часни војник устрепте када се помене име Спасића и Машере, двојице хероја који су својим братским подвижништвом постали једно на олтару код нас заборављене официрске части?
Подсјећајући се на велику мисао да је најтеже бити херој изгубљеног рата, сјетимо се ријечи капетана бојног брода Ивана Керна који као ни Сергеј и Милан није прихватио срамну предају Команде морнарице италијанском окупатору, већ је са торпиљеркама „Дурмитор“ и „Кајмакчалан“ испловио ка савезничкој флоти у Александрији и остао вјеран војничкој заклетви.
„Жртвом својих живота они су, међутим , дали најјачи нагласак својој осуди кукавичлика и издаје.То је био изазов онима који , који су спријечили отпловљење Флоте и наставак борби, те онима , који су потапањем бродова могли спријечити њихову предају непријатељу, али из малодушности, или из других разлога, то нијесу урадили. Кад се сјетим тих двају јунака, дође ми пред очи напис на споменику у Нанту постављеном команданту Наполеонове гарде у бици код Ватерлоа, генералу Камброну: “ГАРДА УМИРЕ, ГАРДА СЕ НЕ ПРЕДАЈЕ“, пише Иван Керн.
Херојски чин двојице младих краљевских поморских официра био је за сваког војника и сваку војску свијета довољно јасан да је тијело Милана Спасића уз војничке почасти италијанских окупационих снага сахрањено на овом гробљу, да су Британци ратне 1942. године на својој касарни на Малти поставили спомен-плочу посвећену двојици хероја, а вођа СФРЈ, Јосип Броз Тито их упркос идеолошким границама 1973. године прогласио народним херојима.
Није само сам чин дизања најмоћнијег ратног брода краљевске ратне морнарице у ваздух учинио подвиг Спасића и Машере раван дјелима античких хероја, јапанских самураја, косовских витезова. Поздрав ратној застави, бацање шапки у море, дуг братски загрљај, а највише поглед ка Ловћену прије детонације у муниционим коморама су незаборавне слике херојства које живе као неугасле искре у срцима свих оних који поштују вриједност војничке части и официрских еполета.
„Одиста, откуд тај инстинкт хероју да погине за друге? Како то да љубав за идеал постане наједном моћнија и већа него и урођени инстинкт за живот? То је само зато што је љубав за идеал форма љубави, која је усађена у нагон колико и воља за живот. Јер стварно, само љубав и јесте једина сила мрачнија и страшнија него и инстинкт за живот. Љубав у свима њеним облицима, то је једно свеобимно осећање, искључиво, неразумно, изнад живота и изнад смрти“, ријечи су великог пјесника нашег језика, Јована Дучића.
И заиста кад пјесници рашчлане ту велику мистерију херојског чина у самој њеној сржи остаје љубав, љубав браће по оружју, љубав према отаџбини, љубав према слободи.
Зато је и бокељски пјесник Душан Мустур своју оду витешком подвигу Спасића и Машере завршио овим стиховима; „А сада вам Синђелића сљедбеници, Бокељски таласи поју тихо оду, мимозом су окићени споменици – Звијезде вам кандила на бокељском своду“.
Данас када обиљежавамо 73 године од херојског подвига Спасића и Машере, остаје на крају да поставимо и једно неизбјежно питање – гдје су хероји априлског рата у данашњој Боки? Сем онога на њиховом споменику у тиватском градском парку и назива дома ученика и студената у Доброти, нема њиховог витешког имена у називима тргова и улица ни у једном бокељском граду. Зар европске перспективе спречавају одговорне да докажу своје заклињање у антифашизам и патриотизам? Ево им поља и достојног задатка на коме могу да прикажу приврженост идеалима на којима се темељи савремена Европа“, закључио је Комненовић.
На крају Јово Мандић је подсјетио како је његов отац свештеник Никола Мандић, иако му није било допуштено од италијанских окупатора, бесједио приликом сахрањивања посмртних остатака Милана Спасића 19.априла 1941. године и узвикнуо „Слава ти нови Синђелићу“. Мандић је због ових ријечи затворен од стране италијанских окупационих власти.