Ваше високопреосвештенство, часни оци, даме и господо!
Свака велика и истинита прича почиње наоко малим догађајем. Тако је било и са збивањем од прије близу двије деценије, које је иако тек овлаш поменуто у дневном извјештавању, измијенило наше поимање стварности и довело до утврђивања вјере хришћанске у Боки, Црној Гори али и православној Васељени. У августу 1995. године археолошко ископавање на Михољској Превлаци доказује познату мисао Андре Малроа– „Говорио сам да је Бог истина, а сада кажем да је истина Бог“. Мали тим археолога испод древног олтара запретане Превлачке светиње на свјетлост дана износи чудесне мироточиве мошти превлачких свештеномученика. Фрагменти костију пронађених тога љета у светилишту крију страшну тајну Христовог Васкрсења и наново откривају значај ове Немањићке царске лавре.
Старјешина манастира, духовни сљедбеник превлачких свештеномонаха пострадалих за Христову истину, ставља у чашу ситну кост, а та мала честица божанског микрокосмоса обилато испушта свето миро. За кратко вријеме измироточи чудесну мирисну течност чија је запремина значајно већа од ње саме. Побједа Христове науке и пораз класичне научне мисли која нема објашњење за чудеса Васкрслог Господа разгони све сумње и скепсе. Тај трептај историје у оку Васељене је тектонски поремећај за материјалну данашњицу, званичну историографију, почетак краја диригованог званичног заборава који је као густа копрена вјековима прекривао превлачко светилиште.
„Не вриједи покушавати описати тај осјећај док гледате како парченце кости испушта течност. Видите га тако мало, а из њега капље ли капље. Трајало је то подуже, и из те кошчице искапало је течности по запремини барем колико је она сама. Како да опишете осјећај док гледате како вам се пред очима руши физика?, описује тај надземаљски сусрет са чудом Божјим, новинар и свештеник, парох барски, отац Јован Пламенац.
Гадамерова мисао „Само оно што је такво какво је, па се о њему може знати без гледања и без новог искушавања, може дати науку у правом смислу“, доказује токсиколошки налаз Војно медицинске академије који у анализи нађених костију проналази доказе високог присуства арсеника – отрова који је у јело монасима сипала рука завјереника.
Олуја божанског мироточења моштију 70 превлачких мученика растјера у један мах маглу интрига, полуистина и историографских лавирината у које су они који су жељели да сакрију древни злочин намјеравали да скрију и затру сјеме истине. Магична Бока у чијем је срцу православна Превлака носи печат благослова Светитеља Саве и духовни је бедем јужног православља, који је распршио у парампарчад напоре званичне и незваничне историје, хипотеза, теорија и наводних открића усмјерених да замагле очигледно и замуте бистро.
Вјерни Бокељи који својим животима свједоче Васкрслог Господа живога обасути су великом милошћу која их је обдарила да духовно сљепило замијене искреним и чистим погледом ка непрегледном пространству Истине Господње.
Чудесне мироточиве мошти калуђера мученика су духовна призма и божански времеплов који је вјерујућима вратио наду и даровао благослов да нађу истину о којој се шапутало, претпостављало и нагађало.
Истину која је приписивана умјетничкој уобразиљи, легенди, миту и народном предању без стварног основа.
Једине праве истине су оне на које не може да утиче уобразиља и машта. Оне које се не могу измијенити, ни што је својествено људима изопачити и искривити. Такве истине су оне који потичу од Богочовјека самога.
„Кроз сву своју историју, човек се показује као нарочита врста бића тиме што неуморно тражи основну и главну истину, истину на којој стоје и ради које постоје сви светови, па и човечански. У том тражењу истине, човек је решавао проблем истине и митолошки и философски, и теистички и атеистички, и спиритуалистички и материјалистички. И није га решио, је га је решавао у категорији чистог, обезбоженог хуманизма. Тек у чудесној личности Богочовека Христа, јавила са све вечна истина. Истина без остатка. Зато је из уста Богочовека Христа изашла најсмелија изјава коју је људско биће дало о себи; изјава : „Ја сам Истина“, констатује непогрешиви теолошки мислилац, ава Јустин Поповић.
Таква је истина и ова михољско превлачка чију су загонетку рјешавали и тумачили многи, али је нијесу докучили јер су тумачили из перспективе материјалног и пролазног. А чудо превлачких монаха мученика које се пројавило у наше вријеме и чудесно обретење њихових моштију је све само не приземно. Оно се једино може сагледати чистим вјерујућим срцем, које је способно да у себе прими неизмјерну и несагледиву Љубав.
Чудо које је опомена и призив Сина Божијег не би у својој бити то било да није дошло након вјекова духовне магле и помрачине, послије безбројне хронологије ратова, збјегова, глади, немира, идеолошког сљепила. Благослов превлачке светиње пројавио се смртнима као благодат и озарио епископско сједиште Светог Саве, поред древног Стонског, најзападни гранични камен православља.
Зашто је Васкрсли Богочовјек проговорио кроз земљу, кроз цвијеће, кроз птице, кроз мирисне мошти превлачких мученика? Зашто баш сад, након толиког терета вјекова?
Ако ни због чега другога, онда због обожења и прочишћења духовног стада Светитеља Саве који је баш на овом мјесту установио сједиште прве Зетске епископије и на њој поставио првог зетског епископа Илариона, на бокељској хриди на коме је настала Иловичка крмчија, номоканон или Законоправило српског светитеља и просветитеља.
Ако ни због чега другог, него због покајања, јер се клањасмо другим вриједностима, затурисмо свете књиге, иконе и кандила. Вјеру праотаца замијенисмо пролазним и трулежним празновјерјем.
Заборависмо да је то мало острво танком земљаном стазом везано за митски Ловћен у срцу смарагдног залива најсјајнији драгуљ сјећања православног народа, кључ поимања историје, традиције и духовности Боке. Да је то сједиште древног Михољског збора, средњовјековне преписивачке школе, српске грнчарије, Екатарине Властелиновић, Његоша, Светог Петра, Светог Евстатија Првог Превлачког, архиепископа српског, шестог по реду поглавара Српске Цркве. Да је то мјесто које су посјећивали и на њему боравили господари Зете и Рашке, почев од Јована Владимира, преко Војисављевића, Немањића, Балшића до Црнојевића и митрополита и господара Црне Горе Петровића. Да су на овом светом мјесту боравили илирски владари Аргон и Теута, римски цар Диоклецијан, византијски Јустинијан, цар Срба, Грка и Бугара-Душан.
Да је древна царска лавра запамтила стопе апостола Павла који је ходио овим крајевима.
Да је Михољска Превлака жила куцавица бокељског свештенога архипелага која је Бокељима подарила слободарство, грбаљске и кртољске буне, Кривошијски устанак, па и херојски чин Спасића и Машере.
Да би заборав утврдили, лаври промијенише име у Острво цвијећа. Нови кумови и кроз ново име посредно свједочише да мученичка крв мироточи кроз природу и оваплоћује се кроз цвијеће. У тој идеолошкој матрици мириси се нијесу другачије могли описати.
Због свега тога, а највише пада духа и вјере, почеше да мироточе чудесне мошти па слава отрованих монаха и срушеног манастира послије осам вјекова засија свјетлошћу вјере.
“Не може се вољети оно што се не познаје. Било да је ријеч о човјеку или о народу. Будите сигурни да сви они који свој народ престају да разумију и губе везу са њим, одмах и у истој мјери губе и вјеру очева, постају или атеисти или равнодушни људи“, ријечи су вјечног Достојевског.
Због свега тога у метоху Превлачке светиње, у данашњем Тивту Братство православне омладине, Митрополија црногорско приморска, православна парохија тиватска и манастир Превлака успостављају прије 14 година година литију превлачких мученика која по много чему подсјећа на велико духовно искуство братске Русије. Као казанска икона Пресвете Богородице која је спасила свету Русију у свим недаћама и војнама, а највише у великом отаџбинском рату када је стала на чело народа и војске, савладала страх и очајање и одвела руски народ у блиставу побједу. Казанску икону пресвете Богородице носила је на својим тенковима и авионима Црвена армија која је и на тај начин посвједочила да су Севастрократор и пречасна и преблагословена Богородица побједници у земаљским и небеским војнама упркос пролазним политичким увјерењима. Побједа духовног, која се исказује и у литији Светог Василија Острошког Чудотворца чији празник славимо за два дана.
Тако и свете мошти мученика превлачких под лаварумом Михољског збора благосиљају овај град и његове становнике, водећи их до духовне побједе у времену у коме посустаје нада, а људи губе свој идентитет у најезди глобализма, потрошачког неолиберализма и трке за материјалним добрима.
Духовна свјетлост која звјезданим сјајем долази на обалу и доноси са мора благослов постојбине цара мученика Лазара Косовског, ћивот са мирисним моштима које благосиљају градске улицe, метанија вјерника у храму Светог Саве је слика равна чудесним иконама Андреја Рубљова, и српског средњовјековног живописања у Морачи, Грачаници, Милешеви. Истину која је пренијета у књижевним сликама Стефана Митрова Љубише и Младена Црногорчевића живе тако генерације које одрастају уз феномен Интернета који брише границе и свијет претвара у глобално село.
Зар покушај затирања жртве 70 превлачких црноризаца није онај исти покушај да се избрише име југоисточног православља и његовог родоначелника спаљивањем моштију Светог Саве на Врачару, чији спомен данас славимо. Али Синан паша и Марин Друшко, топови са лађа које су вијориле барјак крилатог лава и њихови сљедбеници не угасише већ распламсаше свети жар, не знајући да је мученичка крв сјеме хришћанства.
Жар духовне буктиње Светог Арханђела Михаила који је запалио Свети Сава, одржавали су превлачки архијеререји, Иларион, Герман I, Неофит, Свети Евстатије Превлачки, Јован, Герман II, Михаило I, Андрија, Јевтимије, Давид I, Арсеније, Давид II, последњи зетски епископ са Превлаке – Теодосије, а након њих мученици превлачки. Тај монашки пламен светог православља гори и свијетли јаче него икад одржан молитвама и узношењем снаге духа Господу од данашњег манастирског братства, а изнад свега љубављу која је једина по ријечима Светог Саве изнад молитве.
„Молитва је део врлине, и од двега савршеног у телу најсавршеније, као неки одсечак и уд, а љубав је глава и савршеноство, она показује са њом спрегнуту смерност, која чини узвишеним, и милостињу и човекољубље, а ради њих чак Бог постаде човек и зове се Бог, и ради тога се човек указује Бог, небеском оцу сличан“, поручује српски светитељ и просветитељ у свом Хиландарском типику.
Историја Боке и Црне Горе обилује примјерима ригидних друштвених антагонизама који су пролазним доктринама рушили све темељне вриједности народа. Тако Свети Сава који је поставио крајугаони камен Зетске епископије која је изродила данашњу Црну Гору, постаде идеолошки непријатељ државе и режима. Оптужен за антидржавну дјелатност и осуђен на робију у которском затвору насљедник мученичке митре Светог Јоаникија Бокешког, блаженопочивши митрополит Арсеније Брадваревић одговара на лажна свједочења пред јавним тужиоцем. Када је тужилац позвао свједоке да посвједоче наводне ријечи које је пред њима изговорио „да су комунистичке власти учиниле крваву увреду српском народу што су икону Светога Саве избацили из Српске академије наука“, митрополит је на процесу устао и рекао: „Не требају вам за то свједоци. Ево ја ћу пред судом да поновим цео текст и још додајем да је Свети Сава први српски научни и културни радник, и ако преживим робију писаћу протесте преко свих научних центара у свету“.
У свему томе је и кључ разлога оспоравања литије којом мирисне мошти превлачке благосиљају град у коме живе људи искреног и чистог срца. Дјеца из Братства православне омладине која су тада благословом високопреосвештеног митрополита Амфилохија и уз подршку архијерејског намјесништва бококоторског и парохије тиватске покренула и изнијела идеју о литији данас су одрасли чланови овог друштва и родитељи. На њима је велики благослов, благослов Светог Саве, Светог Евстатија Превлачког, Светог цара Лазара Грбљановића, мученика превлачких, али и обавеза да љубав и истину превлачку пренесу својим потомцима. Дужност је родитеља да не сматрају дјецу за искључиву својину своју, но да их васпитавају мало за себе, а доста за друштво.
Земаљска литија наслиједила је небеску о којој у својим Иловичким свескама пише неуморни хроничар Михољске Превлаке, Васко Костић. „Многи су видјели колону калуђера погнутих глава који се бешумно крећу један за другим, али не корачајући него лебдећи као и златно-црвени светосавски лаварум како лепрша око манастирске рушевине током литије, а нико га не носи. У то вријеме је лаварум био закључан у храму Свете Тројице“, свједочи Костић у једном од својих бројних публицистичких радова.
Данашња литија и духовни сабор православних Бокеља је апотеоза култу Михољске Превлаке, али и обновљеног Михољског збора под откључаним лаварумом ове старе бокељске самоуправе, поклоњење Светом Сави и обретењу превлачких свештеномоха који нам доносе парче небеског Јерусалима у Тиват у Боку. Колико је само великих и значајних духовних богатстава сабрано у један дан и један догађај.
„Све су приче на површини, а смисао њихов у дубини. Ми не држимо веру ради вере, него ради спасења душа наших. Нико не путује због пута, него због некога или нечега што га очекује на крају тога пута. Нико не баца коноп у воду, у којој се неко дави ради конопа, него ради дављеника, да га спасе.
Зло се боји светлости и јавности и они које творе зло воле мрачне и неосветљене путеве. Из овога мрака ударају безбожници и говоре: „Нисмо ми ударили“. Као кртице рију испод земље и говоре: „Не ријемо ми“. Али ако се не виде кртице виде се кртичњаци. Безбожник се боји скоропостижне смрти, лопов се боји обијача, убица се боји мача, гордљивац се боји срамоте, клеветник се боји суда истине. Оно чега се безбожник боји, оно ће га и снаћи“, мисао је Светог владике Николаја Велимировића.
У нашем времену за које многи вјерујући кажу да је епоха коју треба преспавати, када су све традиционалне вриједности наједном прокажене као анахроне и погрешне, а све друштвене аномалије подигнуте на пиједестал јавног живота, Превлачка светиња и благослов превлачких калуђера страдалих за истину Крста, су благослов и опомена.
„Молимо васкрслог Господа да и у нама васкрсне људски лик првобитне човекове природе, који је данас тако често извитоперен, маскиран и унакажен бројним манама и пороцима. Да и у нама свако препозна човека, обасјаног Његовим вечним животом, био имућан или сиромашан, на великом или малом положају и месту. Наше доба тренутно је суочено с материјалном кризом, али је код нас још присутнија криза морала и карактера. Човјеку све што има даровано је добротом Божјом, а злоупотреба Бога и Божјих добара води отуђењу, самоуништењу и смрти човека и света“, духовна је заоставштина нашег блаженопочившег патријарха српског Павла.
Томе немамо шта додати ни одузети ни у овој свечаној прилици.
10.маја 2014. године у Тивту