У организацији Матице Боке, Српског Сокола и Кола Српских сестара у херцегновској дворани Парк представљен је зборник пјесама “Принцип поново у Бечу” који је приредио мр Слободан М. Чуровић. О књизи је говорио књижевник и књижевни критичар Тодор Живаљевић -Велички а у програму су наступили пјесници заступљени у Зборнику – Мишо Кубуровић , Вера Бабић-Сабо, хаџи Радован М. Радовић, Милан Рајовић,Бранко -Бато Крковић, Богољуб-Бобан Велимировић ,Благота Копривица, Никола Ненезић-Чудесни, Веселин Вујовић-Вивет .
Присутне су поздравили Слободан Бајић, генерални конзул Републике Србије у Херцег-Новом и предсједник подружнице Матице Боке Херцег НовиЉубо Шабовић вече је употпунио правим умијећем на гитари господин Бубања. Предговор за ову вриједну књигу је написао др Зоран Лакић. Зборник је окупио 107 пјесника са простора некадашњих српских земаља који баштине свијетли мученички и херојски лик Гаврила Принципа , борца против тираније.Зборник је објављен је захваљујући помоћи Министарства вјера у Влади Републике Српске.
Аутор мр Слободан М. Чуровић је између осталог нагласио: „И би Принцип. Именом, Гаврила .Презименом муке .И би принцип .Био и остао поносни зауст и збир свих ср(б)ских ријечи , најоштријих , најхрабријих . Све се закувало раније , иако би многи данас да наметну слику ревизије историје , да побједнике проглашавају залуталима , да губитнике чашћавају , ко да је наш изгиб њина прћија и још увијек , као свекада ср(б)ском крвљу и да на костима Ср(б)ским , гради новоколонијалне вавилонске куле , лажијезика и лажичињеница .
Како велики латиноамерички писац , творац „магијског реализма“ Хорхе Луис Борхес вели:“Аустрија је по сваку цену хтела рат. Атентат је био само изговор.“(Др Младен Мирић , Српска баштина , Београд , 2013, стр. 33 ). Све је раније договорено у Конопишту у лагодним буржујским шетњама , освједоченог мрзитеља Срба ,Кајзера Вилхелма ИИ и крутог клерикалисте Франца Фердинанда , јер :“ нису због Принципа „заратиле највеће државе , већ због тежње немачког Рајха и К и К за премоћи у свету и пута на Исток .“Зар у Аустрији већина учених људи није била за рат .
Зар у ратничком прогласу Ки К – а није пријетећи истакнуто:“Србија мора умрети .“ Зар први логор у свијету у И свјетском рату , али за Србе није увела Ки К-а. И би Принцип , и јесте и биће принцип. Онај вјечни , из Терезина , мученик у ледној тамници , од гуја и акрепа , завезан за алку , да не утекне , а он им утекао , но не знају , у бесмртност се преселио , иако му једна рука на земљи остала , другом је Бога пригрлио . И сад је сен што светли , па наврати каткад у Беч , да још једном упише своје име ср(б) у књигу жалби и опомена. Истргнуће је они , поцијепати , но потпис части Гаврилов је остао , не могу га препрати , ни његов тајни код . (Кажу да је мемљива тамница после паћеничке смрти Гаврилове а по тијелу му бијаху гнојне ране величине тањира) , да је након исељења из овог свијета ,кажњавања најбестидбнијег и најбездушнијег , та тамница била окречена у црвену боју , са букетима цвијећа. И ма колико би је пута прекречили , остајала је та боја , млазница Гаврилове крви , како је говорио послије затворски чувар . Та млазница , та омладница , та тужна српска јасика , још и данас чудесношћу херојства жила , но је ли у нама остало још , и колико, колико оног смијемо ли , колико је у нама остало још Гаврила“.