У Галерији солидарности у которском Старом граду синоћ је отворена изузетно посјећена изложба „Тамо далеко 1918-2018” посвећена стогодишњици пробоја Солунског фронта и завршетка Првог свјетског рата коју је Матица Боке реализовала са порталом ИН4С, Удружењем за његовање традиције и културе ваљевског краја и агенцијом Типон. На 16 панела испричана је прича о бокељским добровољцима у српској војсци. Отварању изложбе присуствовао је конзул Србије у Херцег Новом Зоран Дојчиновић, предсједница Скупштине општине Котор Драгица Перовић, парох которски и намјесник бококоторски, протoјереј ставрофор Момчило Кривокапић, парох грбаљски Мијаило Бацковић, представници општине Херцег Нови, као и потомци ратника Првог свјетског рата. У музичком дијелу програма уз пратњу Соње Тешовић на гитари наступила је вокална солисткиња Исидора Николић која је у посебном емотивном набоју са публиком отпјевала пјесме “Креће се лађа француска” и “Тамо далеко”.
Програм је водио члан УО Матице Боке Душан Давидовић. „Пред вама је поставка изложбе Тамо далеко 1918-2018, поводом 100- годишњице окончања Великог рата послије којег су битно промијењене границе европских држава, створене нове државе. Ово је заједнички пројекат Матице Боке и вриједних партнера који су приредили ову изложбу, већ приказану и у Америци, па чак и у Конгресу САД.
Оно што нас све посебно привлачи овој изложби, осим патриотског поноса што је српска војска дала велики допринос укупној побједи савезника, јесте да су наши преци Бокељи, од Куфина до Дебелог бријега, масовно учествовали у српској и црногорској војсци. Због тога би било добро да младе генерације посјете изложбу и упамте многе податке који су овдје истакнути, а које не могу наћи у скраћеним програмима уџбеника историје. Послије вишевјековног живљења у Млетачкој и држави Аустрији, национални понос народа Боке Которске бујао је све више, одржаване су везе са националним трибунима и водећим књижевницима српског народа. Црква је имала посебно мјесто и распламсавањем Великог рата наши преци из Боке, али и прекоморских земаља, пожурили су да са оружјем у руци допринесу побједи савезника. Одзив из Боке Которске био је масован. Господин Милан Гулић је прје три године објавио књигу „Бокељи на страни Србије у Првом свјетском рату”, са списком добровољаца, а још је у Карађорђевом Првом српском устанку Морињанин Томо Милиновић одиграо важну улогу у помоћи и подршци устаницима. Записано је да је први топ на расклапање у устаничкој војсци Србије излио војвода Томо Милиновић. Та веза остала је трајна уз бригу за опстанак српске државе, па су крај Великог рата Бокељи одушевљено дочекали, о чему свједоче сјећања на додађаје прије 100 година када је српска војска првих дана новембра 1918. године у ослободилачком походу донијела слободу Подгорици, Цетињу, Будви, Котору и Херцег Новом и свуда била одушевљено дочекана.О томе највише свједочи писмо ђенерала Светислава Симовића, предсједнику градског поглаварства Херцег Новог Јову Секуловићу из 1937. године поводом одлуке градске власти да се пристаниште у Нерцег Новом назове именом ђенерала Симовића који је као потпуковник са војском стигао у Боку Которску и био одушевљено дочекан. „Са навјећим задовољством и захвалношћу, драги мој брате из 1918.г. примио сам ваш љубазни извјештај да је Градско вијеће једногласно ријешило да се пристаниште у Херцег Новом назове мојим именом. Везивање мог имена за једну од обала слободног града Херцег Нови, прењели сте ме у незаборавну 1918. годину. Оно одушевљење, онај занос, оне наше наде, нећу и не могу никада заборавити. „У том писму ђенерал Симовић детаљно описује догађаје и контакте почетком новембра 1918. године – састанак са Народним вијећем Боке које су чинили: др Филип Лазаревић, прота Јован Бућин, каноник дон Антун Милошевић, професор Монди Перучић и адвокат Радоје Јововић. За ову прилику још и детаљ уласка ослободилачке војске у Котор 9. Новембра 1918. године. Одред је продужио покрет из Његуша и у подне стигао на Тројицу. У 14 сати одред је продужио марш и око 15 сати дошао на домак уласка у варош. Овдје је уређен поредак за свечани улазак у Котор – на челу Цетињска војна музика, за њом коњички вод па трећи батаљон, први базтаљона, друга брдска батерија, чланови Народног вијећа Боке и Српски соко. У оваквом поретку и саставу одред је најсвечаније ушао у град Котор На уласку одред су поздравили представници разних корпорација и официре и војнике окитили цвијећем. Тако је ђенерал Симовић 1937. године описао догађаје из 1918. године. Успомене из Великог рата и допринос Бокеља цијенио се и спомињао. Сачувани су многи записи, а желим подсјетити на посљедњу прославу годишњице ослобођења у Великом рату из 1940. године према хроничару листа “Глас Боке”. „Обавеза је да се сјетимо да је Грбљанин Ђорђе Михаиловић из Пријерада, родом, послије ђеда и оца трећи из породице који су бринули о српском војничком гробљу у Солуну о чему ће бити више ријечи. Стогодишњица окончања Великог рата је прилика да се тај славни дио историје јаче утисне у списак историјских догађаја који се морају редовно обиљежавати, саопштавати младима и чувати од заборава јер, како рече један велики претходник “народи који нису чували своју прошлост прошли су кроз историју као дим”, рекао је Давидовић.
Српско војничко гробље на Зејтинлику чува породица Михајловић из грбаљског села Пријеради. Данас Ђорђе Михајловић, прије његови отац и дједа.
„Данас на стогодишњицу великог догађаја сабрали смо се да се присјетимо јунака војника који су својим животима поставили темеље државе. Данас више држава, захваљујући храброј војсци Краљевине Србије. Након једног вијека од нас се не тражи ништа друго него да посвједочимо да смо потомци тих јунака и страдалника од Триглава до Солуна и наравно да будемо исто што су и они били као наши преци из Грбља, Боке и Црне Горе који су се борили у том рату, а многи и положили животе. Ако то не можемо, или нећемо, нисмо достојни унуци и праунуци те славне јуначке војске. Имамо ли право да све ово заборавимо као да није ни било? Имамо ли право поред свега што нам се десило да кажемо да нисмо потомци тих великих јунака из Великог рата, који случајно или не бијаху Срби?”, ријечи су којим се присутним на изложби обратио рођак чувара гробља на Зејтинлику Божидар Михајловић из Грбља.
Аутор књиге „Бокељи на страни Србије у Првом свјетском рату”, Милан Гулић је казао да је према посљедњем аустроугарском попису, ово подручје имало око 40.000 становника, 1.900 добровољаца је огромна бројка, и нисам сигуран да било који други дио српског етничког простора има толики проценат доборовољаца. Данас, 100 године касније, без обзира што се у међувремену издешавало, на промијењене идентитете, на нове конфликте, на подијељености, никада се историјски процеси, историјски процеси и догађаји не смију гледати данашњим очима, већ искључиво очима тога времена и схватити како су људи размишљали и како су се осјећали у то вријеме. Требало је имати храбрости бити добровољац. Добровољац је био онај тип војника на кога се није односило међунаросно право у пуном смислу. Сматран је дезертером. Зна се како се поступа са дезертерима. Тога су и они били свјесни, на то их је подсјећала аустроугарска пропаганда. Језиво изгледа када погледате документа по којима се из аустроугарских авиона избацује упозорење добровољцима што чека њихове породице у случају да се сазна гдје су и што раде”, казао је Гулић.
Уредник портала ИН4С Гојко Раичевић је подсјетио на допринос добровољаца и побједничке војске сламању тадашњих империја. „Окупљени у силовитом јуришу око свог краља Петра, прослављених војсковођа и распламсале жеље да се врате у отаџбину, наши преци су задали смртни ударац Њемачком и Аустроугарском царству, али и платили најскупљу цијену. Од свих народа који су учествовали у Првом свјетском рату, они, наши преци су, у односу на укупан број, поднијели најтеже губитке. Србија је изгубила (више од 1.247.000 људи, од чега су око 845.000 чинили цивили, а 402.000 војници. То је износило ) око 43% укупног становништва Србије. Црна Гора је изгубила четвртину становништва, (страдало је око 63.000 људи. Босна и Херцеговина је изгубила 19% становника, око 360.000 људи, од чега су убједљиву већину чинили Срби. У овај број нису урачунати Срби из Срема, Баната, Бачке, Барање, Хрватске, Славоније, Далмације, Боке, ако ни они који су из САД, Канаде, Јужне Америке, Русије и других крајева свијета стигли да се, као добровољци, боре у редовима црногорске и српске војске.) Дати свој живот часно за свој народ најузвишенији је чин постојања Србиновог. Не памтити, не поштовати и не обиљежити постојање такве жртве, иманентно је људској подврсти. Тема поставке је Србин који је извојевао ратне побједе и изложба није и не претендује да буде академско и научно штиво.
Изложбу потписују Маринко Лугоња из Ваљева у име “Удружења за неговање традиције и културе ваљевског краја”, Марко Кентера у име агенције “Типон” из Београда и Гојко Раичевић испред медијске куће “ИН4С”. Изложба Тамо далеко је била постављена и у Вашингтону у склопу свечаног обиљежавања 100 година од подизања заставе Краљевине Србије на Бијелој кући, а њено даље представљање наставиће се у наредном периоду широм региона и свијета – гдје год живи наш народ. Ова изложба је била доступна у бројним државама у САД и од недавно је започела свој обилазак свих српских и свјетских градове у којима живе потомци славних ратника и наших савезника. За разлику од наших предака, ослободиоца и ујединитеља, нама је остала неупоредиво лакша обавеза, да останемо оно што су они били и да са поносом кажемо и стално понављамо “То су наши преци!”, поручио је Раичевић.
Изложба „Тамо далеко 1918-2018” у Галерији солидарности у Старом граду може се погледати до 2. октобра.
