Котор, У ризници цркве Светог Николе у Старом граду НВО “Матица Боке” организовала је вечерас академију посвећену Михајлу Пупину.
О истовремено великом научнику и вјернику, власнику 34 патента, добротвору, оснивачу Насе, добитнику Пулицерове награде, почасном члану которског Јединства, вечерас је приказан је и анимирано-документарни филм аутора Саве Саика, “Михајло Идворски Пупин – Пут ка светлости”, који је организација УНЕСКО уврстила у свој званичан календар, као једну од манифестација којима је 2015. обиљежена као Међунродна година свјетлости.
“Михајло Пупин велики човјек, научник и добротвор, објединио је у себи оно што није успјело никоме другоме у нашем народу. Осим тога што је досегао сам Олимп науке, успио је да досегне и сам Олимп родољубља, патриотизма и духовности, о чему се заправо мало зна. Због тога смо ми и одлучили да организујемо академије посвећене Михајлу Идворском Пупину у Котору и сјутра вече у Херцег Новом. Изникао из малог банатског села Идвора, стигао до Америке, успио да досегне сам врх друштвеног, научног, живота те велике земље, тог великог континента, попне се на престо, постане оснивач чувене Насе, добије Пулицерову награду и још много тога. Али, у свему томе није заборавио свој народ, родољубље и своју духовност. Када је ријеч о везама са Црном Гором познато је да је у Првом свјетском рату, уз двије трећине добровољне помоћи, коју је давао народу у Србији, једну трећину увијек намјењивао Црној Гори”, казао је предсједник Управног одбора Матице Боке Жељко Комненовић.
Александра Нинковић-Ташић из Образовно-истраживачког центра Михајло Пупин из Београда у свом надахнутом предавању говорила је и о томе како се Пупин борио и пратио смисао развоја будућег просперитета свог народа. “Све своје прогласе у Америци, срчане, емотивне прогласе, завршавао би ријечима “живјела Србија, живјела Црна Гора, живјело српство…. Давао је читав живот, основао три фондације, а једна која носи име његове неписмене мајке – “Фонд Олимпијаде Пупин” има за циљ да помогне оним мајкама у Србији које као и његова никада нису имале ни сеоског учитеља, ни сеоску школу, а на себи су носиле тежак терет школовања својих синова”, казала је Нинковић-Ташић о добитнику многих научних награда и медаља, члану Америчке академије наука, Српске краљевске академије, почасном доктору 18 универзитета, учитељу четири нобеловца, човјеку који је током свог научног и експериметалног рада дао значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, рентгенологије, изузетно заслужног за развој електротехнике и проналазак Пупинових калемова.
Ректор Цетињске богословије протојереј ставрофор Гојко Перовић говорио је о предрасуди да су наука и религија нешто што једно друго искључује. “Да ако си довољно образован и ако си довољно писмен , онда немаш што да радиш са поповима у цркви. Или обрнуто, ако си побожан, или духован и ако се молиш Богу-што ће ти наука. Дакле, једна наметнута, лажна дилема, погрешни измишљени рат између науке и религије, који живот Михајла Пупина и све оно што ј урадио и рекао, демантује. Наиме, Господ Бог се открио свим људима, не само најпаметнијима, не само најобразованијима, него баш свима.Видимо из овог филма и из Александриних ријечи да су пред Богом једнако велике личности и Пупинове мајке и самог Михајла Пупина, иако је ова жена била неписмена”, казао је Перовић.
Др Драго Шеровић је указао на значај вечерашњег догађаја у Котору, који уз сакупљање докумената о Пупину представљених на актуеној изложби у Београду, доприносе сазнању о неправедно запостављеном дјелу великог научника.
У годинама обиљежавања стогодишњице од Великог рата и сто година од битке на Кајмакчалану – академију – “Михајло Идворски Пупин – Пут ка свјетлости „Матица Боке” приредила је у сарадњи са Српским пјевачким друштвом „Јединство” из Котора и Генералним конзулатом Србије у Херцег Новом.
Присуствовали су и парох которски, намјесник бококторски протојереј ставрофор Момчило Кривокапић, генерални конзул Републике Србије Слободан Бајић и конзул Зоран Дојчиовић, а у музичком дијелу наступио је хор Српског пјевачког друштва Јединство.
У биографији на сајту Института Михајло Пупин стоји: “Михајло Пупин је родјен 9. октобра 1854. у селу Идвор, општина Ковачица, у Банату. Отац Константин (Коста) и мајка Олимпијада, земљорадници, имали су десеторо деце, 5 синова и 5 кћери.
Након завршене основне и, делимично, средње школе у јесен 1872. пошао је на школовање у Праг, у Чешку где је наставио шести разред и први семестар седмог разреда реалке. Учио је врло неуредно због учешċа у сукобима чешке и немачке омладине и туговања за завичајем. У својој 20-тој години одлази у САД.
Пупин је првих пет година по доласку у САД живео веома тешко. Радио је као физички радник, истовремено похадјајуċи Куперову вечерњу школу. У јесен 1879. године положио је пријемни испит на Колумбија-колеџу у Њујорку. Као примеран ученик ослободјен је плаċања школарине, а веċ на крају прве године добио је две новчане награде (из грчког и математике). Углавном се издржавао приходима од подучавања слабијих ученика и физичког рада.
По завршетку школовања 1883. године добио је диплому првог академског степена Бацхелор оф Артс, а дан пре тога примио је америчко држављанство. Добио је одмах стипендију, као одличан студент, за студије математике и физике у Кембриџу у Великој Британији (1883-1885), а затим у Берлину (1885-1889), где је докторирао из области физичке хемије, са темом: „Осмотички притисак и његов однос према слободној енергији“.
Своју наставничку каријеру и научну делатност започео је 1889. године као наставник физичке математике у одељењу за електротехнику на Колумбија универзитету у Њујорку, где је пуних четрдесет година радио као наставник и професор. Патентирао је 34 проналаска.
Пупин је био и успешан писац. За своје аутобиографско дело „Са пашњака до научењака“ (наслов у оригиналу: „Фром Иммигрант то Инвентор“), објављено 1923. године, годину дана касније 1924. године добио је Пулицерову награду.
Никада није заборавио и није се одрекао старог завичаја и помагао је и Идвор и Србију и Југославију на све могуċе начине.
Пупин је био ожењен Американком Саром Катарином Џексон из Њујорка. Имао је са њом ċерку Варвару, удату Смит.
Умро је 12. марта 1935. у Њујорку и сахрањен на гробљу Вудлаун у Бронксу”.
Предраг Николић