Обиљежавајући 74 године од потапања разарача Загреб у Тиватском заливу 17 априла 1941 године када су двојица официра краљевске ратне морнарице Милан Спасић и Сергеј Машера Србин и Словенац загрљени на командном мосту потопили тада модерни брод са свом опремом и наоружањем а њих двојица херојски положили своје младе животе за народ и отаџбину грађани Херцег Новог су се подсјетили на гробљу Савина на њихов подвиг.
Помен и обилазак гроба Спасића који на Савини почива од 5 маја 1941 године организовали су Матица Боке , Савез Бораца НОР-а 1941-1945, Коло Српских сестара, Српски соко Херцег Нови, Друштво за архиве и повјесницу херцегновску, Друштво српско руског пријатељства, НВО Глас, и СПКД Просвјета.
Прво је у цркви светога Фјодора Ушакова одржан парастос коме су присуствовали амбасадор Русије у Црној Гори Андреј Нестеренко, генерални конзул и конзул Србије у Херцег Новом Слободан Бајић и Зоран Дојчиновић , потпредсједник општине Тамара Вујовић са сарадницима.
После парастоса на гробу Милана Спасића на Савини положено је цвијеће .У бесједи на гробом Милана Спасића протојереј Живан Вукојевић је рекао: -Нека ови бесмртници Спасић и Машера,ови добровољни страдалници задојени Христовом љубави и његовом вјечном славом буду примјер нама смртницима.Они су својим подвигом отишли у рај бесмртности.Они су у овим ловћенским маглама тог априла са погледом према врху Ловћена и онога који је симбол слободе загрљени у љубави братској као краљеви војници упрли поглед ка Светом тајновицу коме седам пута претресаше кости и ми ћемо данас управити свој поглед тамо гдје је слобода неба и слобода духа језика српског којим говоримо још увијек јер знамо ко смо и одакле смо.Знамо да смо потомци ових великих синова словенских.Дух је један вјера је једна и оног страшног дана када су оне страшне бомбе пале на наш Београд као и ове бомбе наших дана и на Београд и Арзу.Ране су на Христовом тијелу гдје показујемо да умијемо да васкрснемо да смрћу смрт побједимо зато нека је вјечна слава овим бесмртницима рекао је Вукојевић.
О подвигу Спасића и Машера говорила је и Оливера Доклестић предсједник СПКД Просвјета казавши -Симболика једне државе нестала је између мора и неба сажежена у ватри и претворена у мит. Њихова имена су су исписана на води и заиста је дан 17 априла 1941 г у тиватском заливу, постао ноћ од густог црног дима.И све што се догодило у том трену, епски страшно преселило се у дивну вјечност.Данас, у времену социјалне неправде, великих друштвених разлика, поштовање нових, строго материјалних вриједности и животних принципа, идеал Спасића и Машере дјелује нестварно, незамисливо. Али, тог априла 1941 године одлазак у добровољну смрт био је најморалнији чин двојице официра. Рећи ћу на овом гробу историјске ријечи храброг свештеника Николе Мандића, изговорене уз сву строгу забрану италијанских власти али ријечи достојне жртве тијела које је сахрањивао и душе која је отишла у небо „Слава ти нови Синђелићу“. Овим чином жртвовања на самом почетку Другог свјетског рата , побунили су се и против окупације и против балканске трагедије. Својом жртвом нису угрозили ничије животе, нити је због њиховог чина било одмазде окупацијских снага. Али зато, тај чин велик, храбар и дирљив, припада њима двојици, и док их памтимо, њихова слава је и наша. За сјећање на њих дугујемо велику захвалностУдружењу бораца НОБ-а. уз њих је и удружење Матица Боке, које вриједнује најљепше особине краја и народа Боке, и важне догађаје, кроз бурну вишевјековну историју. Вријеме чини да сазријевамо док учимо шта су вриједности које превазилазе вријеме настајања, које надживљавају пролазности идеологија, чинови који су изнад дневне политике закључила је Оливера Доклестић.
О херојском подвигу Спасића и Машере говорио је и предсједник херцегновске подружнице Матице Боке, Љубо Шабовић.