ВАСКО КОСТИЋ
Коме боде очи и смета спомен-плоча ослободиоцима Будве 1918. године? Сада је свакоме јасно, након помамне хајке да се што прије уклони. То раде само помамљени вандали склони рушилаштву. Културним и образованим људима такве активности нису ни на крај памети. Толико знамо, али још не знамо зашто би ту спомен-плочау требало уклонити? Обзиром да је културно-историјски споменик једног времена важног за ослобођење и уједињење? Споменик није важан само за Будву и Боку него за читаву заједничку државу велику Југославију, уважавану широм свијета. За њену величину и уважавање најзаслужнија је храбра српска војска, што је тајкође познато и признато широм свијета. Тај свијет није заборавио ни потоке крви српских јунака који су Косову пољу зауставили исламску најезду ка Европи. Није заборавио ни чувене побједничким битке на Церу, Колубари, Брегалници, Куманову, Кајмакчалану, Балканским ратовима, Првом свјетском рату обје Албанске голготе (1912. и 1914.) и паклени пробој Солунског фронта.
Ето, у том великом свијету нађе се нека безумна маленкост која кипти од патолошке мржње према свему што је српско. Обично се то дешава оним особама који пате од комплекса мење вриједности и никад нису задовољни оним што им је Бог дао, па завиде већима и уваженијима. Завист прераста у мржњу што је демон-ска категорија, супротна хришћанском његовању братске љубави и љубави уопште.
Културним људима без обзира на вјеру и нације нису сметали млетачки лавови, симболи јеванђелисте Марка, изнад главног улаза у стари град Котора и на бедемима лијево и десно. Била су то високо умјетнички дјела у камену, што је обогаћивало културно-историјску баштину Котора. А онда су се појавили неки млади вандали који су се пели високим мердвинама до тих умјетничких дјела и немилосрдно их тешким мацама уништавали. Жалосно! На њих су се угледали они дивљаци у Вуковару који су се исто тако пентрали по мердевинама да би мацама разбијали табле са ћириличним писмом. Сада се и у Будви неко на њих угледа.
Прошле године је уз много труда и трошкова почело обнављање млетачких лавова, симбола јеванђелисте Марка. Неке људе је то радовало, неке љутило, али нико није тражио да се спријечи обнова. Сада су сви свјесни да су то богати културно-историјски споменици једног времена, али није свугдје култура на висини као у најстаријем културном центру Боке. Не само Боке него и много шире.
Многи знају, а прегаоци да се уклони спомен-плоча у Будви показују незнање да је врло дуго трајало савезничко држање Солунског фронта без помака. Све док није стигла са Крфа и других логора опорављена српска војска. А тада је дошло до величанственог пробоја фронта на сектору препуштеном српској војци која га је прва пробила и одмах без предаха наставила гоњење у стопу њемачких и бугарских дивизија које су се у бјежанији предавале једна за другом бацајући оружје и опрему. Главнина српске војске је препустила богати ратни плијен и дуге колоне заробљеника савзницима да се они кубуре са њима, а српска војска је хитала ка својој Србији тако да је завезници ни са комором нису могли стизасти.
Формирање Југословенске дивизија српске војске почело је још прије пробоја Солунског фронта, а попуњавала се, такорећи успут, јер је била позадинска до одвајања од главнине. А тада је по наређењу српске команде кренула преко Скадра, Подгорице и Цетиња према Боки ненаилазећи на отпор аустроугарске војске у расулу. Побједничка војска је наступала и у градове улазила са три барјактара који су носили тробојке: црвено-плаво-бијело, бијело-плаво-црвено и црвено-бијело-плаво, без икаквих апликација. Црногорског барјака није било јер се знало да су српска и црногорска тробојка једнаке. Брјактар те заставе је био Луштичанин Нико Ђуров Поповић добровољац балканских и првог свјетског рата.
Ко је ослободио Будву? Био је то огранак добровољачке Југословенске дивизије српске војске која је имала задатак да прије савезника Италијана стигне у Боку, односно да предухитри и осујети њихове намјере да као нови окупатор замјени бившег. Тај дио Југословенске дивизије био је под командом потпуковника Светислава Симовића. Његова сјећања са много детаља чувају се у Градској библиотеци у Херцег-Новом. Под његовом командом је бикло Словенаца, Хрвата, Босанаца, по који Македонац, Мађар, наравно и Срба добровољци из Црне Горе, Босне, Далмације и других крајева али најмање из Србије, што се односи и на официре. Успут су се прикључивали нови добровољци а неорганизовано и мање групе црногорских комита. Са некима од њих било и мањих неприлика, срећом без жртава, када су хтјели силом уђи у Котор прије регуларне војске под Симовићевом командом. Било је то ујутро 9. новембра 1918. Комите су предводили Блажо Рогановић и Ђуро Кривокапић из Цуца, који, како у једном објављеном запису стоји: „Наоружани су до зуба, пушкама, бајонетима, револверима и бомбама…“ Пред њих су изашли у име Одбора народног вијећа др. Филип Лазаревић, др Божо Вукотић, др Мило Вукотић, прота Јован Бућин „наоружан“ ручним крстом и светом водицом за благословљење (све Грбљани који живе у Котору) и дон Антон Милошевић са Јеванђељем у рукама и одлуком Одбора народног вијећа да се, чим стигне „Југословенски пук“ како стоји у запису“, комити разоружају и удаље из града – што се десило већ сутрадан.
По Симовићевом запису, тачно у 14 часова окупљени народ је продужио марш према Котору и око 15 часова био пред Котором гдје је успостављен поредак за свечани улазак у град: на челу цетињска војна музика, за њом коњички вод, па трећи батаљон, први батаљон, други бараљон, бртска артиљеријска батерија, а у задњем ешалону чланови Народног вијећа, преживјели чланови предратних српских организација, чланови Српског сокола, у униформама и други представници града.
За разлику од умоболних „србождера“ како проф. др Лазо М. Костић (рођен у Грбљу) назива оне у Црној Гори који српску војску називају „окупаторском“ (како нису називали ни италијански војску за врије окупације veromonenegriје), у Грчкој (Тесалија) имају иконе Свете српске војске на светим Метеорима, свјетском чуду коме је знатно допринијела та војска. Њен духовни предводник Јоасаф, проглашен је за светитеља Грчке православне цркве, а након тога и Српске православне цркве као посљедњи светац Светородне лозе Немањића. То није једино величање славне српске војске у свијету, а за ову прилику је довољно да се постиде „србождери“.