На камену међашу духовности нашег народа, духовном празнику нашег оца Светитеља Саве у граду под Орјеном и прочељу цркве Светог Вазнесења окуписмо се данас да откријемо знамење и подсјетимо се још једног значајног и великог Саве нашег рода – Грофа Саве Владиславића Рагузинског, оца руске дипломатије, сина српског слободарства, важне европске личности 18.вијека.
Орвеловим ријечима „Онај ко контролише прошлост, контролише садашњост, а ко контролише садашњост одређује будућност“, могу се описати околности под којима данас откривамо споменик овом великану Руског и Српског народа.
„Сава Владиславић је био типични израст свог родног краја-оличење Србина из Херцеговине, духовног колико и душевног, гипког колико и поносног, опрезног колико неустрашивог, што представља карактер Херцеговаца у познатој равнотежи између његових позитивних и негативних особина и са његовим готово јелинским осјећањем мере. Србин Херцеговац, значи Медитеранац више него Балканац, човек маште колико и реалист, и човек сна колико и позитивни стваралац. Владиславић је створио себи на изласку из нашег чемерног 17.века, велико име дипломате у једном великом словенском народу и огромне заслуге у једном великом словенском добу. Он је и први поставио српски проблем у Русији као главни проблем Балкана“, пише најпоузданији Владиславићев биограф , велики пјесник и дипломата Јован Дучић у предговору књиге „Гроф Сава Владиславић“ коју је писао у Риму и Букурешту у обзорје Другог великог свјетског рата.
Колико је оправдана намјера да дворском савјетнику и дипломати цара Петра Великог и царице Екатерине у 21.вијеку подижемо споменик на Топлој и какве су његове везе са Боком?
Коријени старе племићке породице Владиславић која је у својим редовима имала више знаменитих војсковођа и грофова поред Јасеника и Гацка сежу и до Херцег Новог, Топле и Рисна. Јован Дучић је доказ за то нашао и објавио у поменутој биографији у којој наводи да му је тадашњи херцегновски градоначелник Јово Секуловић показао до тада непознати документ, тестамент грофа Јована ЈовановићаВладиславића из 1748. године. Дучић наводи да је гроф Јован и његова породица живјела одувијек у Херцег Новом и ту се касније вратила из Русије. Он је са својим оцем Мојсејом и браћом 1705. године у Москву допратио свог стрица Саву Владиславића. Управо гроф Јован Владиславић почива под мраморном плочом на гробљу ове саборне цркве Светог Вазнесења којој је оставио два кандила свако тешко по 25 унаца, 6 сулундара и 12 цекина у новцу. Такође је тестаментом који је писао у својој породичној кући са племићким грбом у Херцег Новом, новцем и драгоцјеностима обдарио манастире Савину, Косијерево, Житомислић, Добрићево, Пиву и цркву Светог Луке у Котору.
У поду црквице Светог Ђорђа иза нас је породична гробница грофа Рагузинског у коме је требала бити сахрањења његова мајка чијој се народној ношњи и достојанству дивио и сам руски император.
Гроф Сава Владиславић био је покровитељ на руском двору адмирала Матије Змајевића, знаменитог Пераштанина који је такође служио руском императору Петру Великом. Сава Владиславић је родоначелник руско – црногорских друштвено политичких веза у свијетлу тзв. „источног питања“ које је током два стољећа било једно од најважнијих питања европске политике. Он је био аутор царског указа Петра Великог који је пред главарима и народом на Цетињу прочитао владика Данило Први Петровић Његош када је са руским пуковником Михаилом Милорадовићем дизао устанак против Турака на Видовдан1711. године, чиме је почео ослободилачки рат против османских завојевача – крунисан величанственом побједом на Царевом Лазу која је засијенила пораз руске царске војске на Пруту.
И поред бројних успјешних дипломатских мисија од Цариграда, Венеције, Свете Столице до далеког Пекинга, Сава Владиславић је увијек имао на уму свој народ разапет између турских освајачких апетита и папске политике унијаћења. Стога је Гроф Рагузински слао у Сремске Карловце прве букваре, граматике и књиге за српске школе, а манастирима у Херцеговини и Боки вриједне књиге, црквене реликвије и сасуде али и новац. Међу црквама које је Сава Владиславић 1732. и 1738. године даривао реликвијама и драгоцјеностима је управо и црква Светог Вазнесења на Топлој испред које смо сада.
Поред тога што је био еурудита византијске генезе који је смисао за рјешавање државних питања црпио из дубровачког извора, био је ванредно успјешан дипломата као касније Таљеран код Француза или наш велики Михаило Пупин у новијој историји, у овој вјештини која није историјски својствена српском народу. Разграничио је Русију и Кину што му је и највећи подухват, подигао први православни манастир у Пекингу, на граници према Кини основао град Кјахта у коме је подигао цркву коју је посветио Светом Сави српском кога данас прослављавамо. Руски двор му се одужио титулама, палатама, одликовањима, имањима и угледом па је био једна од најутицајних личности царске Русије у 18.вијеку. Колики је био углед српског бољара код Петра Великог и Царице Екатарине довољно говори податак да је куповао дјела великих венецијанских сликара за опремање зимског царског дворца у Петрограду. Не може се заборавити ни значајан детаљ ове посве необичне и значајне личности ренесансног кова, а то је да је Цару Петру Великом из Цариграда довео црнца из Абисиније, Абрама Петровича Ханибала који је прадјед великог руског пјесника Пушкина.
Поштовани пријатељи,
Споменик Грофу Сави Владиславићу Рагузинском на Топлој,четврта је вајарска реплика аутора Ђорђа Лазића из Сремских Карловаца. Прије три године споменик грофу Рагузинском подигнут је у Петрограду, мјесту његове славе и вјечног почивалишта у Благовјештенској цркви лавре Александра Невског, а бисте Саве Владиславића красе Сремске Карловце и Гацко на тргу који носи његово име. Заслуге за подизање споменика Сави Владиславићу на Топлој припадају прије свих Зорану Шабановићу, члану УО „Матице Боке“ као и Словенској алијанси која је финансирала овај подухват, а ништа мање заслуге нијесу Митрополије црногорско – приморске која је препознала значај ове идеје и општине Херцег Нови.
„У вријеме универзалних превара рећи истину је револуционарно дјело“ ријечи су оног писца са почетка мог скромног обраћања, а велики Достојевски би рекао у овој прилици да „Не постоји тако стара тема да се на њу никада не може рећи нешто ново“. Нека овај монумент буде украс Топле и овог лијепог града. Нека пролазник, добронамјерник и вјерник који улази у овај свети храм застане поред споменика велике и историјски значајне личности нашег и великог руског народа – Грофа Саве Владиславића Рагузинског.