Васко КОСТИЋ
Из медија сазнајемо да се припрема крштење которске луке именом „Иво Висин“ (Визин) без јавне расправе, „округог стола“ или друге врсте стручног или научног скупа. Из НВО „Михољски збор“ јавно саопштавамо став ове НВО по важном питању о коме је потребно добро размислити прије коначне одлуке јер доводи у питање подржавање истине или лажи.
Готово сваки град на свијету на обали мора има своју луку, јер без ње не би било ни приморског града. Не само зато што је на обали мора него и зато што је већина градова уз обалу саградила своју луку. Или је лука подигла град са оним што доноси у материјаном и културном благу. Природно је да обала или лука носе име града чији су сатавни дио, а не да носе име било којег појединца, па ма ко он био, осим ако је тај појединац о свом трошку подигао град и луку. Да ли таквих уопште има? Према томе, није нормално ни да главна обала Тивта носи име „Маршала Тита“, као ни претходно име те обале, „Краља Александра“. Толико о појединцима, али није умјесно ни да обале и луке носе имена предјела која немају никаквих основа за то. На пријмер, „Porto Montenegro“ умјесто Лука Тиват или „Porto Teodo“. На Херцегновској ривијери се гради „Porto Novi“ а што ће бити на Луштици?
У оптицају је предлог да се рива (главана обала) истовремено и лука которска, назову именом „Ivo Visin“. Па и да је он о свом трошку подигао луку, не би било умјесно да се назове по њему. Он, као богати поморац-трговац могао је помоћи, уз друге поморце-трговце, да се направи мањи дио, а не цијела обала и лука грађене стољећима претежно трошковима држава које су се смјењивале. Чак и тамо гдје су појединци који су имали куће „на пјену од мора“ градили обале, понте и мандраће, то не би могла остати њихова својина и носити њихова имена, поготово не једног од њих. Иво Висин није био ни грађанин Котора. Није у њему ни рођен, ни стално живио, ни умро. По ISTORIJSKOM LEKSIKONU CRNE GORE (Цетиње 2006. том 5. стр, 1173.) рођен је „у Прчњу 1860. и умро у Прчњу 1868. г.“ Очигледно је грешка, али недопустива у таквој врсти публикација. То је могло у предреферендумском тенденциозно-политичком „лажилексикону“, како су га назвали неки Бокељи чим се појавио. У њему још пише. „Поморски капетан, наш први поморац који је опловио свијет.“ Чији „наш“ први поморац? Из даљег текста одреднице о Визину се види да то није било циљно опловљавање свијета него трговачко. Није затворен круг јер пловидба није завршена у луци из које је почела, па чак ни у истој држави.
Заблуда је, или свјесна лаж, која се деценијама, па и вјековима понавља да су: Визинове велике заслуге јер је он „први Југословен који је опловио земаљску куглу“. Такво је било и образложење када су градски оци одредили у најужем центру Тивта улицу „Ива Визина“. Што је то он учинио за Тиват? Било је за Тиватску општину и многоструко заслужнијих људи. Истовремено када су одређивана имена улица одбачен је низ наших предлога, а међу њима и да се једна мала слијепа уличица, дуга само 60 метара назове „Светосавска“ јер је испред Саборног храма „Свети Сава“ и истоименог Парохијског дома. Осим њих у тој улици нема других објеката. Да не набрајамо многа дјела Светог Саве, свакоме позната важна и за Тиват, овдје се мора рећи најважније: Свети Сава је на простору данашње општине Тиват основао прву Зетску епископију на Источном Јадрану и на простору данање Црне Горе, исходиште и духовности и државности прво теократске па из ње настављене и данашње Црне Горе. То би требало да цијене не само најмудре главе општине Тиват него и државе Црне Горе, – ако таквих има.
Кад смо поменули „заблуда“ и за њу „праву ријеч лаж“, нећемо пропустити да то остане недоказано.
Иницијатива за мијењање имена луке Котор, дошла је неочекивано из Београда од предсједника подружнице „Бокељске морнарице 809“. Баш тако, с тим да се на улазу у луку подигне „споменик славном капетану“. Не знамо што би на то рекао дон Нико Луковић који је много раније, 8. јануара 1930. такође у Београду на Народном универзитету одржао предавање ПОСТАНАК И РАЗВИТАК ТРГОВАЧКЕ МОРНАРИЦЕ У БОКИ КОТОРСКОЈ. Исте године је београдско Удружење Бокеља то штампало ћирилицом у посебној брошури (обима 35 страна) која је била полазни приручник каснијим ауторима дјела о бокељском поморству. Ту је Луковић пружио знатан број важних података који су касније допуњавани, али је чудно да је он, који је из Прчња, занемарио Ива Визина који је такође из Прчња? Како то тумачити осим да се не упетља у лажи о „нашем славном капетану“ који је први опловио свијет.
Друго важно дјело које су морали имати у виду предлагачи промјене имена луке Котор је ИСТОРИЈА БОКЕЉСКОГ ПОМОРСТВА (обима 176 страна, Котор, 1967). Аутор је Предраг Ковачевић, професор Више поморске школе у Котору, у његово вријеме најбољи познавалац тема те књиге. Највише је користио руске изворе и то непосредно: (В. Григорович, Одеса, 1876. и ОПШТИ ПОМОРСКИ СПИСАК, дио VI стр. 575-579, Санкт Петербург, 1892.) Пружио је много више података од Луковића, али је и он заменарио Ива Визина. Вјероватно из истог разлога као Луковић? То ће показати подаци које је у поменутој својој књизи саопштио Ковачевић уз темељити попис 147 извора добро познатих аутора. Неколико од тих података је и овдје:
Готово у исто вријеме када је Визин једрењаком SPLENDID неплански пловио око свијета (1852-1859.) плански је организован пут око свијета (1857-1859.) аустријске фрегате NOVARA са 352 члана посаде од којих је према Ковачевићу било „најмање 200 Југословена“ а од њих „109 је било са презименом на …ић“ (стр. 172.)
То нису били путници у шетњи него даноноћно активни учесници у вођењу брода свак према својој стручности и дијелили исту судбину у истој опасности као заповједник брода, па заслужили и иста признања. Без добре посаде брод не би могао ни кренути са мјеста. Сви су они опловили свијет, али три деценије послије капетана Вукотића који је заиста први Југословен који је опловио свијет (1823-1826.)
За разлику од занемареног Ива Визина, Ковачевић је чувеним капетанима Вукотићима из Грбља посветио доста простора, од чега ћемо узети само важније.
Ковачевић титулише „капетана Ива Визина“ као „циркумнавигатора“ (стр. 76.) исто као и „капетана Стевана Вукотића“, јер је за овакве задатке та специјалност важнија од свих других чинова и звања на броду. (стр. 127.)
Стеван Вукотић је још као кадет војно-поморског колеџа предњачио у односу на многе питомце исте класе у познававању астрономије, географије, математике, океанографије и метеорологије – све што је битно за навигацију на сложеној дугој пловидби. Штурман (навигатор) је у оваквим приликама одговорнији и важнији од заповједника брода, који је по годинама најстарији и са највећим ауторитетом. Главни му је задатак био одржавање дисциплине посаде, праћење динамике планског извршавања задатака и вођење бродског дневника. Није чудо што је за овај задатак, у строгој селекцији између много кандидата изабран вриједни и надарени Стеван Вукотић. И његов рад је пратио заповједник брода али се није мјешао јер није имао примједаба.
Након пружања још низа података, Ковачевић је категорично извео закључак:
„Ово су чињенице, па према томе морамо сматрати нашег капетана Стевана Вукотића као п р в о г Југословена који је опловио свет, равно 30 година пре свог славног следбеника капетана Ивана Визина. Иако је пловио – као многи наши бокељски поморци у току XVIII и XIX века – у руској служби и под руском заставом, капетан Стефан Вукотић, као искусни поморац и циркумнавигатор, спада у ред наших најистакнутијих бокељских помораца.“ (Стр. 127.)
Исти текст као завршна реченица Ковачевићевог Закључка је у монографији 12 ВЈЕКОВА БОКЕЉСКЕ МОРНАРИЦЕ (Београд, 1972.): Капетан Стефан Вукотић, као искусни поморац и циркумнавигатор, спада у ред наших најистакнутијих бокељских помораца.“ (Стр. 154.)
Додајемо прегледнија и прецизнија упоређења ко је заслужнији да му се у Котору подигне споменик: капетан Иван Визин или капетан Стеван Вукотић?
Вукотић је кренуо на пут чим је ушао у пунољетство са свега 19 година, а Визин је кренуо на пут када је имао 46 година са више навигационог искуства.
Вукотић је испловио из Кронштата, а по повратку упловио у исту луку и тиме заокружио путовање око свијета. Визин је испловио из белгијске луке Антверпен а то путовање завршио у енглеској луци Плимут. Из ње је1859. отпловио за Трст, тада аустријску луку и није заокружио путовање око свијета.
Вукотић је кренуо на пут 1823. а Визин 1852. г. што је 29 година касније.
Вукотић се вратио 1826. а Визин 1859. г. што је 33 године касније.
Вукотић је опловио земаску куглу за 3 године а Визин за 7 година.
Вукотић је водио брод задатом маршрутом подијељеном у 10 етапа по тачно утврђеном динамичком плану пловним путевима који тада још нису били довољно испитани. На броду је имао и стручну истраживачку екипу која је провјеравала проходност задатих пловних путева, а за сваку грешку у навигацији одговорност је пред војним судом чекала циркумнавигатора. За разлику од Вукотића, Визин је имао пуну слободу куда и када ће пловити, гдје и коликио ће чекати погодније вјетрове за пловидбу једрењака. Пловио је провјереним пловним путевима од луке до луке како су му трговачки интереси налагали, па се у неке луке и враћао.
Вукотић је пловио под руском заставом, а то путовање му је била провјера за адмиралски испит. По повратку је без своје молбе одликован од руског цара високим одликовањем орденом Свете Ане (под грлом) и посебним признањем: пристојна новчана награда за сваку наредну годину. Није је дуго користио. Умро је млад у 30-тој години. Визин је пловио под аустријском заставом и по својој молби одликован од аустријског цара. Умро је у 62-гој години. Глорификован је у Црној Гори као “наш јунак“ за разлику од Вукотића који је занемарен јер „није наш“.
Стеван није једини Вукотић из Горњег Грбља заслужан и за Котор и за Боку, да би био само „ појединац“ као Визин. Најстарији од њих је Јован (рођ.1780.) руски јунак-барјактар у биткама на Јадрану. Ту су још: Никола Михајлов, кап. дуге пловидбе и руски адмирал, Платон Петра Маркова кап. дуге пловидбе и руски адмирал, Стефан Михајлов, кап. дуге пловидбе и руски капетан-лајтлант и још 3 Вукотића капетана руских ратних бродова. Сви су из Ластве грбаљске, а из сусједног села Братешића су Вукотићи који су живјели у Котору и били активни у свим друштвеним нарочито културним и добротворним активностома: Божидар-Божо Драгов, др права народни првак и посланик у Царевинском вијећу у Бечу, Ђорђе-Ђуро Драгов учитељ и народни посланик у Земаљском вијећу у Задру, Јован-Јово Ђуров (р. 1895.) писац, музичар, полиглота, дипломата, Милан-Мило Ђуров др права и народни посланик у Земаљском вијећу у Задру, Милена Јова Ђуровог, балерина, позоришна, филмска и телевизијска глумица у Риму. (В.К. ВУЈКОТИЋИ И РУЦОВИЋИ (Београд, 2002.) Сви они имају богате ратне или радне биографије па су заслужнији да им се подигне споменик него Ивану Визину за један подвиг успутно постигнут.
Много опширнија и занимљивија студија В.К. о томе ко је први опловио куглу земаљску, објављена је у научним публикацијама: СВЕСКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ (Нови Сад 2005. бр. 44. стр.111-147) и УНУС МУНДУС (Ниш 2008. бр. 29. стр. 109-145.)
Наша је порука: заборавите предлоге за промјену имена луке Котор. Котор је стара и у свијету позната а лука и град и по поморству а још више по културно-историјаком наслијеђу по чему је и под заштитом UNESKA па то не би требало скрнавити подржавањем лажи.