Иван Кнежевић рођен је у грбаљском селу Побрђе 1949.године. Педагошку Академију завршио је у Никшићу 1972. године укласи проф. Николе Гвозденовића. Животни позив водио га је до Сокоца, Купреса и Зенице, гдје је градиокаријеру ликовног педагога. Излагао је на групним изложбама у Зеници. Прва значајнија самосталнаизложба била му је у Тивту, априла1986. године. Учествовао је на многобројним самосталним и групнимизложбама широм Црне Горе иСрбије, а најзначајније су у Котору (галерија „Декатера“, Центар закултуру), Тивту (Центар за културу),Херцег Новом (галерија „Катурић“),Београду (Дом омладине).
Нови издавачки пројекат Матице Боке који је финансијски подржао Порто Монтенегро на 96 страна доноси опус Кнежевићевих цртежа, као и осврте академског сликара Љубомира Попадића, Весне Барбић и Жељка Комненовића. Монографију су на њемачки језик превеле Катарина и Љубица Кнежевић, дизајн потписује Новица Зечевић.
На промоцији монографије говориће предсједник УО Матице Боке, Жељко Комненовић, Весна Барбић, Мирко Ковачевић и Иван Кнежевић. Музички дио програма на хармоници ће уобличити, Бошко Тујковић.
„Трагајући за објашњењем појаве кошмарних визија у својим сновима, сликар Иван Кнежевић се одлучује да то не уради бојом и четкицом, него линијом и цртежом. Суштински се одлучује за тај искренији вид изражавања, свјесно нагонећи руку да тка линије, пратећи траг којим је недавно пролазио сањајући паралелне свијетове оностраног и необјашњивог. Линијом нас увлачи у тајанствене лавиринте препуне гротескних мушких и женских фигура, разапетих и побацаних у нереду, зглобова увезаних тракама затегнутим за класичне стубове. Али, та линија није нит конца којим би могли да се вратимо из мрачних Минотаурових ходника гдје нас чека страх од присутности митолошког чудовишта. Осуђени да је пратимо , залазимо све дубље у мрак његових снова провлачећи се између извјешаних тијела бивших људских бића, сагињемо се да нас не додирну лед и јад њихових очајно раширених удова. Отварамо широм очи свјесни, да се тај пут који пратимо протеже у бесконачно понављање нечега недосањаног, нечега што само прати сањање и шапуће нам неразумљиве ријечи којима нас позивају да идемо даље“, записао је о цртежима Ивана Кнежевића у овој монографији, Љубомир Попадић.