У малој сцени ЦЗК Матица Боке приредила је промоцију књиге „Разговори-Знакови времена“ познатог будванског новинара и публицисте, Ранка Павићевића.
О књизи интервјуа која је на једном мјесту сабрала домаће и свјетски познате књижевнике, глумце, редитеље, сликаре и музичаре са којима се Павићевић сретао током 35 година дуге каријере говорили су предсједник УО Матице Боке, Жељко Комненовић, директор Радио Тивта, Драган Попадић и сам аутор. Одломке из књиге читала је Тамара Вучиновић. „Бављење новинарство никад није било лако. Посебно ако је новинар вјеран коријену професије, постулату истине, правде и објективности који морају бити изнад свега. Остало је ствар талента и надахнућа. Мој уважени колега Ранко Павићевић, један је од последњих Мохиканаца старе школе новинарства која нажалост изумире. Новинаре од интегритета и ријечи међу којима је и Ранко чије смо новинске и ТВ репортаже и интервјуе, извјештаје и осврте памтили и препричавали, замијенио је суморни свијет ПР и маркетинга, конзорцијског и таблоидног, дневно политичког и нека ми се не замјери, често испразног, тендециозног и полуписменог извјештавања. Тај виртуелни прозор у свијет постао је тако мутан и замагљен који оправдава оне ријечи Станислава Леца да се „прозор у свијет може затворити новинама“. Иво Андрић је говорио да се новинарима диви јер стварају књижевност на брзу руку. Књига која је вечерас пред нама није ништа од свега тога наведеног. Стварана је дуго, настајала у три ипо деценије дуге и богате каријере Ранка Павићевића, и далеко од тога да је књижевност на брзу руку која сужава видике. Сама имена Ранкових саговорника чије су мисли сабране у овој књизи наводи на страхопоштовање, непролазне вриједности, врхунске интелекуталне домете у књижевности, ликовној, музичкој и филмској умјетности“, рекао је Жељко Комненовић.
Драган Попадић је нагласио да је интервју једна од најтежих вјештина новинарског заната у којој је Ранко Павићевић показао мајсторство. „У свим овим интервјуима Павићевић је ту негдје у позадини, ненаметљив, без жеље да се истиче. У поплави испразних интервјуа, наручених питања, неспремних новинара, неспремних саговорника, свађања новинара и интервјуисаног, Ранкови разговори дођу као мелем, као уџбеник новинарства, као добра основа за размишљање о нашем битисању на овом простору. Паметан човјек може много научити из ове књиге. Глуп човјек ову књигу и не чита. Он је довољан самом себи. У књизи нема интервјуа са политичарима, иако их је Ранко направио безброј. Још нису заслужили да уђу у ред одабраних.Што би рекао један мој пријатељ: “Политичари се слушају по службеној дужности”. Или што би исто то на свој начин рекао велики Павић када Ранку 1992. у Београду каже: „Свет је бољи од својих политичара. Свет данас има талентоване читаоце и писце. Они су истина о свету, управо тај умни, млади свет“. Што вријеме више буде пролазило, ова књига ће бити вриједнија. Она је печат једног времена, размишљања неких паметних и занимљивих људи, легенди у свом послу, али и наслућивање будућих догађаја. Ријечју ово је дневник духа времена које, из данашњег угла, дјелује као бајка. За мене ово је и прича о слободи и њеном остваривању на овим просторима. Али, и о слободи аутора “Разговора” и његовом напредовању. Јер слобода се осваја. То новинари најбоље знају. Нећу да кажем да је ово велика књига, јер се слажем са оним што је академик Чедо Вуковић рекао Ранку „Књига треба да наџиви барем један вијек, да би се Књигом звала“. Ако сте талентован журналиста, имате искуства, дуго сте у послу, и сами сте имали безброј интервјуа, волите књиге, а нисте љубоморни, онда колеги Ранку можете поручити само ово: „Капа доље, мајсторе!“, истакао је Попадић.
У свом обраћању публици у Тивту, Ранко Павићевић је рекао да му је познати нобеловац Марио Варгас Љоса потврдио да је књига опасна по сваки режим, јер читање подразумијева мишљење. „Увијек сам из почетка узбуђен кад неко прича о мојој књизи и мојим сусретима са тако великим људима јер те сусрете испочетка доживим. Разговарао сам са таквим људима као што видите и 80-их и 2000-тих и сад кад се сабере настаје рад од неких 35 година. То сматрам непроцењиво вриједним, чак сматрам да поред моје Јелене, моје породице и пар пријатеља да је ово моје једино и највеће богатство. Нијесам трчао за политичарим, нијесам желио да слушам њихове празне приче него сам желио да купујем знање. Да признам колико ја не знам и да на тај начин купујем слободу, што јако важно. Ја сам сигуран да ми сви да више читамо живјели би у бољим условима. Читањем можете доћи до мишљењу о идеалима живота и до слободе и лако ћете доћи до одговора да то није баш тако као што нам се приказује збиља. Управо то је истина о читању, књигама и паметним људима. Мени кад је тешко а често ми је тешко јер нам је живот такав, онда спас мојој души тражим у овим књигама. Опет купујем оно што нисам имао и вјерујте то читање, размишљање и дружење са овим људим представљају моје бисере које сам тражио свуда по свијету. Ја сам од ових људи куповао слободу много давно и она је код мене бивала све већа. Ја знам да то није модерно, али тако је како је“, рекао је Павићевић.
