Спомен биста великог херцегновског поморца, Марка Војновића биће свечано откривена 25.октобра у улици која носи име овог руског царског адмирала у херцегновском старом граду.
Биста је дјело херцегновског вајара Николе Никше Косића, а њену израду финансирала је Матица Боке и „Словенска алијанса“. Иницијативи Матице Боке о постављању бисте у родном граду Марка Војновића, након неколико година изашла је у сусрет херцегновска општина и Секретаријат за културу и образовање. Након израде конзерваторског пројекта и дозвола Министарства културе одлучено је да се уреди мали плато у улици Марка Војновића и ту постави споменик заповједнику Црноморске флоте, рођеном Новљанину.
Војновићи су позната херцегновска породица, којима су племство признале Венеција, Русија и Аустрија. Марко Војинов Војновић рођен је у Херцег Новом 1750. На позив царице Катарине многи бокељски поморци ступили су у руску морнарицу у рату против Турске 1768-1774. Учествовао је у експедицији кнеза Долгорукова у Црној Гори.
Постављен је 1771, за заповједника полаке „Ауза“ наоружане са 12 топова. Крстарећи по Медитерану нападао је турске бродове. Средином 1771. замјенио је погинулог заповједника фрегате „Слава“, такође Бокеља Бијелића. И са овим једрењаком гроф Војновић успјешно напада и заробљава турске бродове. Исте године заробио је везира Молдаванжи пашу. Марко и његов рођак Јован Војновић заједно са другим Бокељима и Грцима истакли су се у нападу на тврђаву Митилена 2. новембра 1771. За побједу над турским бродовима под тврђавом Лагос одликован је 8. септембра 1772. орденом Св. Георгија 4. степена. Марко и Јован Војновић истакли су се и боју у Патраском заливу са улцињским гусарима и тунишким бродовима 26. октобра 1772. Сви улцињски бродови су потопљени. Учествовао је 1773. у опсади и заузимању Бејрута и десанту на острво Хиос 30. маја 1774. гдје је командовао одредом бродова.
Након потписаног примирја обављао је више дужности у руској морнарици. По Потемкиновом наређењу преузео је 11. јуна 1781. команду над каспијском експедицијом која је имала задатак да на персијској обали оснује руске трговачке станице.
Након преузимања Крима 1781. Марко Војновић упућен је 6. априла 1783. у састав Црноморске флоте. Постављен је за команданта луке Херсон. За сузбијање епидемије куге у овом граду одликован је орденом Св. Владимира ИВ степена. Гроф Војновић постављен је 21. априла 1783. за заповједника линијског брода „Слава Катарине“ наоружаног са 74 топа и произведен у чин капетана 1. ранга. Послије смрти командујућег Севастопољске ескадре и луке, контра-адмирала Мекензија 12. јануара 1786. године, постављен је на његово мјесто. У чин контра-адмирала унапређен је 1787.
За своје командовање Севастопољском ескадром у боју код Фидонисија Марко Војновић одликован је орденом Св. Георгија 3 степена.
Марко Војновић је потписник „Статута и прописа народа и братства илирскога“ (Statuti e Regolamenti della Nazione e Confraternita Illirica) у Трсту 1. септембра 1793. Вратио се у Русију 1796. године. Реактивиран је и постављен за начелника бродоградилишта на Дњепру. Постављен је за првог главног директора новоустановљеног Црноморског навигаторског училишта 24. августа 1798. године. Ово је још један податак који говори да је Марко Војновић остао цијењен и након смјењивања са мјеста заповједника Црноморске флоте.
У чин адмирала унапређен је 14. марта 1801. године. Цар Павле одликовао је Марка Војновића орденом Св. Јована Јерусалимског и произвео га у „командора Малтешког ордена“.
Марко Војновић умро је у Витебску 1807.