У галерију љетњиковца Бућа, Матица Боке приредила је предавање професора доктора Сава Лаушевића, руководиоца одсјека филозофија на Филозофском фаултету у Никшићу.Професора Лаушевића и бројне госте поздравио је предсједник УО Матице Боке, Жељко Комненовић. Лаушевић, дугодишњи предавач на Филозофском факултету и угледни научни радник говорио је на тему „Брига о души: могућност европског и културног идентитета“.
„Након деценија конституисања ЕУ , данас постаје јасно да она не може опстати само на економским и административним основама ако се занемаре њени правно политички, културни и духовни коријени. Без тог везивног ткива које даје историја, култура и духовност није могуће трајније европско заједништво. Будућност Европе зависи од њене способности да традира и преузме своју велику, различиту и противуречну историју, оно што у прошлости није прошло, а што омогућује савременост. То заправо омогућује културни и духовни идентитет Европе из ког извире снага њеног постојања и стварања“.
„У модерном времену духовност (Брига о души) се све више одваја од знања и истине. Велико је питање да ли истина може постојати, да ли може може бити примљена без духовности, тј без рада на самом себи и преображају себе (тј.бриге за душу). Модерне науке су пренагласиле сувренитет знања, дајући му примат над духовношћу. Тако смо добили знање без духовности, оно ниже је стављено на мјесто оног вишег доводећи у питање ту везу. Однос сазнања и истине у епохи секуларизоване науке и технике је изнова отворио питање, може ли се досегнути истина и смисао спољашњим знањем без духовоности“, рекао је проф Лаушевић истичући да је велики чешки филозф Јан Поточка у свом дјелу „Платон и Европа“ показао да Европа у смислу њеног историјског, културног и духовног постања није могућа без бриге о души.
„Јан Поточка филозофски и историјски, без претјеривања подупире хипотезу „Брига о души је оно шо је створило Европу“. Та брига је мора да постоји и данас уколико се замишља и гради нека будућа европска перспектива. Мисаоно збрињавање, као брига о цјелини и оном непромјењивом што може бити телос укупног кретања повијести је у европску културу традирана из духа грчке филизофије и сачувало се у њој и пренијело на друга духовна искуства, а на посебан начин и у хуманистичке науке. Ова бриа о души као унутарње збриоњавање у мишљењу које мисли цјелину, изграђујући духовне основе и смисао свијета је често потискивања интересом за спољашњим посједовање,, тежњом да се посједује и влада“, истакао је Лаушевић.
Он је нагласио да је велико питање да ли ће преживјети култура сјећања и памћења у временима која долазе. „Да ли ће наши потомци у једном глобализованом свијету сајбер културе хтјети да се сјећају и испоручују неки идентитет. Већ данас занемарујемо памћење и сјећање, ослањамо се на хладну меморију рачунара, на његове базе података. Али рачунари још не могу да се сјећају, нити да памте, то је још особина особа, људи. Теодор Адорно је једном примијетио „Ужасан је призор човјечанства без сјећања“, рекао је Лаушевић истичући да данас кад европско повезивање постаје стварност углавном у домену економије, не изостаје криза и опасност за идентитет и саморазумијевање Европе.
„Нико са сигурношћу не зна куда ће кренути и гдје се завршити пут европског обједињавања. Не постоје јасне границе Европе како на истоку тако и на југу. Док Европљани носе валуту евро у џепу или је чувају у банкама, остаје питање шта је са европском душом, солидарношћу и духовношћу. Она не долази преко тржишта, капитала и новца већ преко друштвеног, политичког, културног заједништва. Како се та душа показала данас, видимо на примјеру избјеглица и њиховог пријеме у ЕУ“, закључио је професор Лаушевић.
Ж.К.