Прича о морском вуку из Лепетана
Изузетно интересовање изазвала је промоција књиге аутора Небојше Раша „Капетан Илија Дамјановић“ коју је издала “Матица Боке“. У галерији Бућа промоцији су, поред осталих, присуствовали и генерални конзул Србије Слободан Бајић, конзул Србије Зоран Дојчиновић, командант Морнарице Црне Горе Дарко Вуковић представници општине Тиват и породица Дамјановић. На промоцији су говорили предсједник УО Матице Боке Жељко Комненовић, новинар и публициста Синиша Луковић, аутор Небојша Рашо и унука капетана Дамјановића, Марија. „Окупили смо се око књиге која много говори о Боки као историјско- географском и духовном феномену. Ја сагледавам ову причу о човјеку ренесансних оквира из два аспекта. Први је слобода и слободарство. Бокељи су кроз своју историју много цијенили слободу. А овај период Првог свјетског рата је веома интересантан, један од најинтересантнијих у Боки. Из Боке је тада 1.900 добровољаца отишло у савезничке редове. Са друге стране подвиг капетана Илије Дамјановића је можда и већи, јер он није био војник, није био ратник. Био је поморац на путничком броду и постао херој Првог свјетског рата. Морски вук из Лепетана, патриота, родољуб. Уске су странице ове књиге да опишу све о њему што би требало. Други аспект је невјероватни осјећај заједништава у Боки, чије је оличење капетан Дамјановић Ми данас много говоримо о међувјерском и међунационалном складу, а Дамјановић је оличење тог бокељског духа и начина живота које баштини Матица Боке. Велики добротвор и католичке и православне цркве. Друговао истовремено и са дон Ником Луковићем и епископом Бокоторским Кирилом, кум др Сима Милошевића“ – истакао је Жељко Комненовић. Капетан Илија био је предсједник Српско-хрватске исељеничке странке, члан удружења „Друштво Србија“ у Буенос Аиресу, помагао штампање часописа „Јадран“, члан удружења „Бранитеља слоге“, лични пријатељ са предсједницима влада Аргентине, Парагваја и САД, крштени и вјенчани кум бројних исељеничких породица. Помагао је Црвени крст Србије и Црне Горе и борце на Солунском фронту. По повратку у Боку годинама је предсједавао „Бокељском организацијом исељеника“ чије је сједиште било у которској кафани „Дојми“. Био је заслужан за отварање прве поште у Лепетанима.
„Објављивање ове књиге само је почетак враћања дуга који овај град, а и Бока цијела имају према капетану Дамјановићу и његовом дјелу. Ова заједница на један озбиљнији начин треба да се одужи том човјеку. Ако ништа друго онда макар да да његово име једној улици у граду. Подвиг капетана Дамјановића је изузетан. Он је 4. децембра 1914. године на југу Јужне Америке у једном од бројних рукаваца, нашао бродове њемачког адмирала Максимилијана Шпеа. Тада је за тим бродовима трагало 56 британских ратних бродова, као и многи трговачки бродови. Била је ствар части Британаца да пронађу бродове Шпеа који их је поразио прије тога у бици код Коронела. Захваљујући јунаштву, сналажљивости и информацијама капетана Дамјановића Британци су пронашли њемачке бродове, поразили их и повратили престиж на мору. Дамјановић је највеће признање добио у Аргентини. Одали су му формално признање и Американци, и Французи и Енглези. Енглези су му упутили неколико писама похвале, али није добио одликовање од Енглеза. И остаје горак укус због тога „- рекао је Синиша Луковић. „Ми Бокељи често волимо да се хвалимо историјом нашег поморства. А имамо и зашто. Међутим, спремни смо да многе заслужне поморце предамо забораву. Примјер за то је и подвиг капетана Илије Дамјановића, али и његов цјелокупни рад и живот. И није ријеч само о откривању њемачке ескадре већ о капетану који је пловио на више бродова компаније „Михановић“, који је у првом Свјетском рату пловио више пута између Америке и Европе, при чему се сукубљавао са њемачким подморницама. Он је помагао многе своје сународнике, као и Црну Гору и Србију у ратовима од 1912. до 1918. По повратку у Југославију био је предсједник Организације исељеника. За свој допрнос и свој рад у стварању државе Јужних Словена одликован је Орденом Белог орла петог степена. За тај орден предложио га је Мирко Комненовић херцегновски градоначелник. Право вријеме је да Илија Дамјановић заузме мјесто у историји бокељског поморства које му припада. Ова књига је мали допринос у том правцу“ – рекао је аутор књиге Небојша Рашо додајући да се Буенос Ајрес Дамјановићу одужио тако што је једну градску авенију назвао именом „Eliasa Damianovicha“.
„Изузетно смо поносни и срећни што смо данас на овом мјесту овим поводом. Најискренију захвалност упућујемо Жељку Комненовићу, Матици Боке, Синиши Луковићу, Небојши Рашу и општини Тиват. Они су помогли да се капетан Илија Дамјановић прикаже у свој својој величини. Ми смо поносне на дјело нашег дједа. Наш дједа се бавио и писањем, углавном је писао анегдоте и пјесме шаљивог карактера“ – рекла је Марија Дамјановић, унука Илије Дамјановића. Она је прочитала шаљиву пјесму свога дједа која је породици пјевана за вријеме празника и весеља.
Ж.К.
