У Херцег Новом је изненада у 71-ој години живота преминуо један од оснивача Матице Боке, дугогодишњи предсједник подружнице Матице Боке у Херцег Новом, професор Љубо Шабовић. Шабовић је у недјељу 1.октобра сахрањен на гробљу код цркве Светог Спаса на Топлој. У присуству чланова породице, пријатеља, поштоваоца и познаника од Шабовића се опростила Оливера Доклестић. „Прерано, пребрзо, без најаве, нестао је из овоземаљског живота професор Љубо Шабовић, ваш брат, стриц, ујак, рођак, наш пријатељ, сарадник, истински прегалац за национална питања, искрен и истинољубив, неуморан слиједбеник бокељске идеје, пожртвован до задње капи зноја свакој дужности које се прихватао, игром судбине, и до задњег даха живота, посвећен националном, херцгновском и бокељском идентитету, али и душама почивших родољуба. И баш душе почивших новских родољуба, дародаваца, несебичних задужбинара, према којима је гајио дубоко поштовање, чини се да су га однијеле из земаљског, у другу сферу живота, коју не видимо и не осјећамо реалним чулима, али са којом нас повезују вјера и нада у васкрснуће. За ту његову посвећност цркви, вјери хришћанској и православној, али и љубави и правдољубивости за све људе, награђен је да наставак путовања у другу димензију живота буде управо на дан хришћанских мученица Вјере, Наде и Љубави, док се спремао са скуваном пшеницом на помен за њих у овој цркви Вазнесења Господњег, гдје је, до мало час, и његово тијело било изложено, и уз коју ће занавијек лећи.
На слици осмртнице насмијан је, радостан, пун живота, професор Љубо. Таквог га памтимо сви ми ученици, од првих сусрета, на ходницима средоњошколског центра, на Савини. Ђаци су га прозвали Професор Смјешко. Чини ми се да је лакше опраштање од натмурених и озбиљних људи него од насмијаних. Професор Љубо био је дугогодишњи члан црквеног одбора прве херцегновске црквене општине, душа организације Матица Боке, за Херцег Нови, био је на ползи народа неуморно се ангажујући у програмима за очување српског језика, у подизању гласа за одбрану достојанства професора српског језика, уз „Глас“ и „Друштво српско-руског пријатељства“, у организовању промоција и предавања из националне историје, са Српским Соколом, и СПКД „Просвјета“, и увијек уз Коло српских сестара, на сваки начин улажући неизмјеран труд, пуног срца, увијек и само волонтерски. Велико признање за прегалаштво и посвећеност цркви, указао му је, Његово Високо Преосвештенство, митрополит Амфилохије, на свечаности приликом 300 година освештења, саборног храма Вазнесења Господњег, на Топлој, наградивши га Архијерејском захвалницом.
Али, рад иако добровољан, без трунке материјалног интереса, био је бременит сивилом, неправдама, љутњама. Гризле су га неправде и још више немоћ да нешто промијени, и то што не може да утиче на људе и дешавања око себе, што је затворен у кутију мале средине, која је врло често дволична и не показује директно оно шта и како мисли. Та немоћ у безуспјешном супротстављању силама зла, које су овладале данашњим приликама, многима исплеле мрене на очи да обневиде, да високе вриједности људског друштва буду омаловажене, или још горе – срозане и бачене у ништавило, учиниле су да га све више обузима брига. Борио се ријечима, покушавао да буде истрајан хришћанин, посвећеник, родољуб, увијек поштен, срчан до крајњих граница. Понекад је срце ишло даље, не увијек с добрим тактом, али увијек Бокељ и за интерес и заштиту бокељске идеје, свих Бокеља, ма ко и како се писао у књигама. Зато је остајао усамљен, понекад као громом сломљено стабло, али које је и даље давало живот. Знали смо да је професор Љубо ту, да неће одустати. Али, иако Смјешко у нарави, какав је рођењем био, заправо једна по једна обавеза, од куће и породице, до Матице и црквених питања, све више су му уозбиљавале лице, јер је испливавало на површину све оно суморно и тешко што му је притискало срце, морило мисли. Мијењао се, иако није откривао патњу, јер срце, за разлику од разума, не зна за лажи и обмане, већ само и једино за искреност.
Љубо Шабовић рођен је 12. марта 1947. у Херцег Новом. Завршио је математичку гимназију „Владимир Назор“ у Задру, а дипломирао 1971. године на групи математика-физика Природно-математичког факултета Свеучилишта у Загребу. Предавао је у основним школама у Херцег Новом и Рисну и Школском центру „Иван Горан Ковачић“ у Херцег Новом. Док је био на одслужењу војног рока у Београду, био је професор у Војној гимназији.
Недуго по започињању професорске каријере, 1976. отишао је у САД, за својим стричевима Шабовићима. Прегалац на пословима од националног значаја, радио је волонтерски при српским црквама у Лос Анђелесу и са нашом дијаспором. Био је ангажован као почасни члан управе цркве Св. Стефана Првовјенчаног у Алхамбри – Лос Анђелес (као насљедник стрица Николе Шабовића, иначе пријатељ и сарадник великог Чарли Чаплина, био је члан и донатор Управе од оснивања). Професор Љубо је у просветитељској мисији за нашу дијаспору, од Сан Дијега, Сакрамента, Сан Хозеа до Сан Франциска и Окланда, говорио о историји Срба и повезивао је са текућом ситуацијом и дневном политиком. Од 1987. године, био је члан друштва „Српска народна одбрана“ из Чикага, одјел за Калифорнију.
Један је од оснивача конкурса „Вуко Велаш“, за част и сјећање на преминулог колегу професора, српског језика. Управо данас ученици пишу свој литерарни рад на овом конкурсу, у тужном подсјећању да више нема међу живима једног од покретача замајца тог рада с дјецом. Ове године Српски соко и Коло српских сестара предложили су професора Љуба Шабовића за награду „Вук Караџић“.
Много ће нам недостајати. Људи, попут професора Љуба, богомдани су да их имате уза себе, и све док су ту не примјећујете сав њихов рад, труд, жртву. Али кад отиђу, заувијек, остане празнина, недореченост, амбис, којим, не ријетко, цијело удружење заувијек згасне, попут жишка.
Нака му је хвала за све што је урадио за сва наша друштва, за сва сјећања на наше претке, за сва залагања за понос и достојанство нашег народа. Наше је да га памтимо и будемо му за све захвални. Нека му је лака земља топаљска, а анђели небески нека му воде душу на рајско мјесто да породица и пријатељи знају да је засијала још једна звијезда на небу оних што бдију над нама“, рекла је Оливера Доклестић.