Ни мање књиге, ни значајнијег културног догађаја за Котор и Боку и уопште за нашу културну свакидашњицу, оценио је председник Управног одбора „Матице Боке“, Жељко Комненовић, говорећи прексиноћ у Ризници Српске православне цркве у Котору на промоцији књиге проф. др Дарка Антовића и др Иване Марић „Жертва Аврамова Викентија Ракића“. Пројекат „Матице Боке“, фототипско издање ретке ћириличне књиге штампане у Котору 1799. године, привукао је бројну публику. „Поезија је једина национална уметност јер је језик једино што народ има. Све друго могу у виду хуманитарне помоћи да донесу нови господари свијета, казао је наш познати пјесник Душко Трифуновић, а мислилац Емерсон је рекао да је језик архив историје“. И управо ево нас вечерас на самом почетку стварања књиге, у Ризници Српске православне цркве у Котору, где се сама идеја за тако нешто и родила“, казао је Комненовић, назначивши да је захваљујући архијерејском намеснику бококотрском оцу Момчилу Кривокапићу, Ризница СПЦ право благо културе Боке. Књига „Жертва Аврамова Викентија Ракића“, каже Комненовић, само је један од драгуља који чекају да угледају светло дана и да се о њима каже нешто ново. „Наш задатак и јесте да отргнемо од заборава такве домете културе и наслеђа Боке Которске“, казао је Комненовић.
Отац Момчило Кривокапић је казао да му је библиотекарство, поред основног свештеничког посла, најближе и истиче значајна дела која су, од када је он у Котору, поклоњена Ризници, како од православних тако и од католика, што је био случај и са оригиналом „Жертве Аврамове”. „Од 1969. када сам дошао у Котор, почео сам да сређујем библиотеку владике Герасима Петрановића, која чини основу наше библиотеке. У пожару 1896. када је изгорела стара Црква Светог Николе, изгорео је и значајан део архива, али је и доста тога сачувано“, казао је Кривокапић додајући да је сада у Ризници 15 фондова архивске грађе. „За књигу „Жертва Аврамова“, коју сам добио од госпође Тонке Иванишевић, супруге Љуба Иванишевића првога таксисте у Црној Гори, који је био пасионирани колекционар, знао сам да је редак, али не и да је једини примерак“, казао је Кривокапић. Истиче и да је захваљујући Тонки Иванишевић и књига „Буквар славеносербски“, који је представљао државу Црну Гору на изложби балканских издања у Лондону 1907. године, такође једно од вредних дела која се чувају у Ризници СПЦ. „Чудеса Пресвете Богородице“ је такође једно од дела Викентија Ракића, штампано у Венецији 1808. године. Овде се помињу и два Бокеља. Један који је финансирао, Томо Милиновић, трговац из Мориња и јереј Шпиридон Рафаиловић од Паштровића“, казао је Кривокапић и најавио да ће тема новог испитивања бити „Житије Светог Василија Великога“.
Говорећи о „Жертви Аврамовој Викентија Ракића“, један од водећих лингвиста у Црној Гори, проф. др Јелица Стојановић са одсека Српски језик и књижевност Филозофског факултета у Никшићу, казала је да је реч о издању „једне веома значајне и до скоро непознате књиге у дуговековном и плодоносном српском штампарству, нарочито у условима тешким по народ и књигу“. „Штампана у Котору 1799. године представља лепу и важну карику у континуитету ћирилице и српског штампарства. Аутори су спознали значај и важност да у овим не лаким временима по српски језик и ћирилицу у Црној Гори, треба пројављивати оно што имамо као своје богато наслеђе и сачувано благо. Књига происходи из великог наслеђа српског штампарства. Она је прва штампана књига на простору данашње Црне Горе , након Црнојевића штампарије. У вези са штампарством за Котор је значајно и да је седам година пошто је у Венецији одштампана прва књига, Которанин Андрија Палташић, први по пореклу јужнословенски штампар, из познате которске породице, штампао у овом граду и прву књигу још 1476. али на латинском језику. Такође и најстарија библиотека у Котору настала је у фрањевачком манастиру који је основала 1288. године српска краљица Јелена, супруга Уроша I и кћи византијског краља Бодуена II “, казала је Стојановић, указавши и на посредне трагове о постојању словенских књига у Котору. Стављајући „Жертву Аврамову“ у контекст савремених збивања са српским језиком и ћирилицом, она је подсетила на значајне догађаје. „У последњих 30 година слављени су изузетни јубилеји наше азбуке. Од почетка мисије светих Ћирила и Методија је 1150 година, а навршило се 800 година од прве сачуване српскословенске књиге „Мирослављево јеванђеље“. Пре 10 година славили смо 500 година од најстарије српске књиге штампане ћирилицом „Октоиха првогласника“, казала је Стојановић. Она је назначила да је за српско штампарство у 16. веку изузетно значајан Божидар Вуковић Подгоричанин, који, након турсикх освајања и пустошења Црне Горе, отвара штампарију у Млецима.
Један од аутора књиге „Жертва Аврамова Викентије Ракића“, проф.др Дарко Антовић, казао је да је дело штампано уз помоћ средстава Канцеларије Владе Републике Србије за сарадњу са дијаспором и Србима у региону и СПЦ у Котору. „Ово је једина ћирилична књига на јужнословнеском југу настала после штампања Октоиха, па до првих ћириличних књига које је радио Његош уз помоћ штампарије донете из Русије 1833. године. Урадио је млетачки штампар Андреола“, казао је Антовић. Како је рекао, остаје енигма због чега је ово дело одштампано у Котору на ћирилици. Претпоставка је, каже, да су можда остаци ћирилске штампарије Црнојевића са Цетиња стигли и до Котора. „Ова књига има још три издања штампана у Пешти исте године“, казао је Антовић, додавши да се ради о драмском делу. За аутора Викентија Ракића наводи да се бавио трговином, а затим да се замонашио у сремском манастиру Фенек. Од јаке српске заједнице из Трста добија позив да буде парох Цркве Светог Спиридона, где се посвећује оном што највише воли-писању. „Написао је 39 дела, од којих је највећи број штампан. У то време се сматрао најплоднијим српским писцем, а сахрањен је на гробљу манастира Фенек“, казао је Антовић. Он је навео да постоје докази и да је драма извођена, 1807. и 1811. у Новом Саду, док је последње било 1857. Нема података о томе да ли је извођена у Котору. “Значајн моменат је да је књига штампана црквеном ћирилицом.Највећим делом писана је народним језиком његовог краја око Фенека, сличном језику који је у то време владао у Боки и Дубровнику. Великих разлика у источно-херцеговачкој штокавици нема. Колико ћемо ми данас успети да сачувамо наш језик који имамо, велико је питање. Удари су са свих страна, а према подацима у свету сваких седам дана умире по један језик. Сада их има 6900. Надамо се да наш језик неће имати ту судбину и да је ова књига значајан прилог борби у очувању културне баштине која нам се помало открива, која је скоро заборављена и прилог настојањима да сачувамо писмо , једно од најлепших и насјликовитијих уопште у људској цивилизацији данас, а то је наша ћирилица“, поручио је Антовић.
У музичком делу програма наступила је професор флауте Ангела Мијушковић.
На крају промоције бројне присутне са активностима херцегновске НВО “Глас” упознао је предсједник овог Удружења, Мирослав Телебак.