Значајан дио промоције романа „Ми избрисани” у организацији Матице Боке аутор Слободан Владушић је посветио Богородици Љевишкој цркви у Призрену, задужбини краља Милутина из 14. вијека, са Унескове листе, која је од доласка НАТО снага на Косово и Метохију (1999.), под заштитом њемачких војника, али је и поред тога гађана из ватреног оружја и запаљена у протестима Албанаца 17. марта 2004. Међутим, како наводи Владушић, овај вандализам над спомеником свјетске културне баштине није заслужио интересовање „Либерасиона”, „Фигара”, „Цајта” или „Шпигла”, што говори да живимо у свијету у којем и жртве имају своју крусну вриједност. „Књига „Ми избрисани” говори о нечему што бисмо сви жељели да заборавимо. Можда је и то што сам је заборавио приликом доласка на промоцију тренутак подсвјести. Најава рушења српских цркава у Приштини, са оправдањем да немају дозволу за градњу, најављена је двије године прије тога у овој књизи. Врхунац је цинизма да спалите неки манастир, и када вас неко пита због чега, ви лијепо кажете да нема дозволу за градњу. На тај начин сте задовољили трагове легалитета, па када спалите све манастире можете да кажете да немају дозволу за градњу. То сам рекао цинично и написао цинично у овом роману, али сам негдје претпостављао да то неко заиста може да каже и ево као што видим моји шиптарски читаоци су добро прочитали роман „Ми избрисани” и почели су да користе неке трикове из њега”, каже Владушић. У роману се налази и каталог спаљених српских цркава и манастира на Косову.
„Тај каталог почиње црквом Богородице Љевишке у Призрену, ако се не варам из 14. вијека, можда и старије, нисам сигуран. Међутим, не ради се ту само о нечему што има важности за српску културу и српску цивилизацију, него се ради о нечему што је европска, свјетска, цивилизацијска вриједност. И то је спаљено, а нико се није извинио. Нико то није ставио на прву страницу „Либерасиона”, „Фигара”, „Цајта” или „Шпигла”. То дубоко обеспокојава човјека. То значи да присуствујемо или да боравимо у једном свијету у којем жртве имају своју курсну вриједност. Дакле или су вриједне, или су потпуно безвриједне. Лако је написати роман о жртвама о којим постоји консензус да су то жртве и да они који су их ликвидирали да су то кривци. Поштујем књижевност која се бави жртвама, али мислим да је много теже направити роман о оним жртвама које су непризнате као жртве, које су избрисане као жртве и које су буквално ликвидиране поново као жртве, јер је ликвидирано сјећање на њих”, казао је Владушић. Он је подсјетио на ријечи Борислава Пекића да постоје двије врсте ангажовања у којој се у првом случају ништа не ризикује, а у другом ризикује јако пуно, те да му цивилизацијска, културна и интелектуална одговорност нијесу дозволиле падање у заборав и брисање. „Недавно сам био у прилици да посјетим ту цркву и био у Призрену неколико сати. Направио сам за себе један интерни снимак и фотографију ове књиге положене на унутрашњи зид цркве Богородице Љевишке. Можда није случајно што сам тамо наишао на највјернијег читаоца који живи у Грачаници покрај Приштине и који врло добро зна што то значи. Покушао сам да видим да ли роман може да се развије рецимо само снагом своје форме. Када то кажем мислио сам прије свега на чињеницу да је ово хипермодеран роман у којем се укрштају виртуелни свијет једне видео игре и реални свијет града у којем живим. У роману су присутне и неке технике приповиједања које нијесу до сада коришћене у српској књижевности, што у великој мјери отежава његово читање, иако ја мислим да он није непроходан”, казао еј између осталог Владушић.
„Слободан Владушић је рођен у Суботици, 1973 године. Дипломирао, магистрирао и докторирао на Одсјеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Био је један од уредника у часопису “Реч” (1998./1999. године) и критичар за прозу дневних листова Политика иВечерње новости. Повремено је објављивао и у часопису Нин. Добитник је награде “Милан Богдановић” за најбољу новинску критику 2004. године. До сада је објавио сљедеће књиге књижевних студија и критика: “Дегустација страсти” (1998.), “На промаји” (2007.), “Портрет херменеутичара у транзицији” (2007.), “Ко је убио мртву драгу” (2009.), “Црњански Мегалополис” (2011. награда “Исидора Секулић”). Објавио је и романе “Форwард” (2009. награда “Борислав Пекић”, Виталова награда) и ,,Ми избрисани” (2013. награда “Меша Селимовић”). Запослен је на мјесту доцента на ј за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Од јануара 2013. године налази се на мјесту главног уредника “Летописа Матице српске” најсатријег који у континуитету излази на свијету, колумниста је Политике, један до покретача сајта www.новиполис.рс и од оснивача књижевне групе „Проза на путу” чији је члан и писац из Херцег Новог Никола Маловић. Из ових података можемо рећи да је ријеч о једном свестраном савременом књижевном ствараоцу који је истовремено и проучавалац , у неком ширем смислу је тумач културних феномена, а истовремено и ангажовани интелектуалац. Његово дјело „Ми избрисани” је вишеслојан и циклопедичан роман. Са једне стране је лирско, са друге реалистичко, у смислу да има и фактографске елементе. То је виртуелни, али такође и конкретни простор. Има етичку димензију, а поднаслов је видео игра. Читалац је ту дио једне игре која има димензију избора и саучествовања. Унутар самог романа је виртуелни свијет Метрополис. Ово је, неки ће рећи, први сајбер-роман у српској књижевности”, казао је медијатор књижевне вечери проф. др Горан Радоњић.
Промоцији романа „Ми избрисани” аутора Слободана Владушића у Галерији солидарности у Старом граду у организацији НВО Матица Боке присуствовао је и конзул Србије Зоран Дојчиновић. О дјелу једног од најзначајнијих српских писаца млађе генерације говорили су проф. др Горан Радоњић и аутор, а присутне је поздравио предсједник УО Матице Боке Жељко Комненовић. Матица Боке организатор је и предавања проф. др Александра Јеркова „Етика и поетика Борислава Пекића” у понедјељак 9. фебруара у 19 сати у тиватској галерији љетњиковца Бућа. „Један од најбриљатнијих српских интелектуалаца говориће о дјелу једног од највећих српских књижевника”, порука је тим поводом из Матице Боке. Књижевно вече и предавање дио су програма „Српске књижевне свечаности” који дијелом спонзорише Управа за дијаспору Републике Србије, у сарадњи са Матицом Српском-Друштво чланова у Црној Гори.