Обиљежавање стогодишњице предаје аустроугарске флоте у Збирци поморског насљеђа Порто Монтенегра у организацији Матице Боке и Генералног конзулата Србије из Херцег Новог изазвао је велику пажњу посјетилаца. Догађају који су подржали Порто Монтенегро и Центар за културу присуствовали су британска амбасадорка у Црној Гори Елисон Кемп и конзул Републике Србије, Зоран Дојчиновић.
Предсједник УО Матице Боке Жељко Комненовић је рекао да овим догађајем Матица Боке наставља своју мисију обиљежавања значајних историјских датума. „31.октобра 1918. у Пули потписан је акт о предаји аустроугарске Ратноој морнарици нове државе – Краљевине СХС. О томе догађају свједочи споменик у бившем Морнаричком, а сада великом градском парку у Тивту. Нашу иницијативу о обнови споменика који је оштећен педесетих година прошлог вијека прихватио је општински Секретаријат за културу и друштвене дјелатности и надамо се да ће споменик ускоро бити обновљен“, рекао је Комненовић. Он је подсјетио да је завршетак Првог свјетског рата донио драматичне догађаје у којима су се око преузимања моћне аустријске флоте стационаране у Арсеналу борили Краљевина Италија и Народна вијећа која су тражила њихову предају Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.
Предавање о тим догађајима одржао је Синиша Луковић, новинар и публициста из Тивта. „Октобра 1918. Први свјетски рат је био завршној фази. Аустро-Угарска је била пред поразом. У Загребу је заживјело Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба које је тежило да у нову југословенску државу окупи крајеве Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Војводине, Далмације и Боке Которске што су до тада били саставни дио бечке царевине, те да се у догледно вријеме они у тој југословенској држави, уједине са Краљевином Србијом – једном од држава-побједница Првог свјетског рата. Аустроугарски цар Карл, обавијестио је 26.октобра њемачког цара Вилхелма II прекиду савезништва двију држава, па одмах почиње повлачење њемчакиг војног особља и њихових подмоница са Јадрана, из база у Пули и у Боки Которској. Већ 29.октобра у Загребу је проглашена нова државна творевина – држава Словенаца, Хрвата и Срба а цар Карл 30.октобра доноси одлуку да се комплетна К.у.К. Криегсмарине званично преда у руке и под власт Народног вијећа државе Словенаца, Хрвата и Срба. Потписивање записника о примопредаји аустро-угарске флоте у Пули, Шибенику и Боки Которској обављено је 31.октобра у 11 часова на бојном броду „Вирибус Унитис“ у Пули, а његови главни потписници били су комадант Ратне морнарице, контраадмирал Миклош Хорти и чланови Комисије Народног вијећа СХС из Загреба др Анте Тресић-Павичић, др Иван Матија Чок и Вилим Букшег. Поред осталога, у документу је на крају стајала и клаузула: „Царска и Краљевска флота заједно са материјалом и залихама, предаје се овим записником Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба уз изричито придржавање права власништва несловенских држава до сада постојеће Аустроугарске монархије.“
На основу тог документа, аустроугарске ратне бродове стациониране у Пули и Шибенику већ 31.октобра 1918.преузели су југословенских официри и посаде у којима су поред наших, били и морнари и подифицири из Чешке, Словачке и Пољске. Први командант морнарице државе СХС (иако му је титзула званилно гласила „повјереник за Морнарицу“) тада постаје контраадмирал Драгутин Прица.
Примопредја у Боки ишла је унеколико компликованије – опуномоћеник команде и начелник Штаба флоте у овој бази, био је прослављени хидроавијатичар, поручник бојног брода Димитрије Коњовић. Он је 31.октобра у 16 сати на крстарици „Kaiser Franz Joseph I“ одржао састанак са официрима из редова Словенаца, Хрвата и Срба, а на коме је одлучено да се за команданта тог поморског састава у име Народног вијећа СХС из Загреба, именује капетан фрегате Јозеф Лева, док су бродовима одређени нови, југословенски комаданти.
Лева и контрадамирал Витус Вончина који га је на кратко наслиједио, одустали су међутим, већ сутрадан од именовања, па је дужност комаданта дотадашње аустро-угарске, а сада југословенске ратне флоте у Боки преузео контрарадмирал Артур Катинели-Обрадић Бевилаква. Он је одмах са Коњовићем предузео низ мјера за учвршћење реда и дисциплине на бродовима и морнаричким јединицама на обали, након чега је 1.новембра и потписан записник о примопредаји бродова. „По највишем наређењу све мени подређене јединице Царске и Краљевске флотиле крстарица и ИИИ дивизије бојних бродова, које се налазе у Боки Которској, данашњим даном предајем војном заступнику југославенске државе, уз изричито придржавање свих права која произилазе из сувласништва осталих дјелова аустроугарске монархије.“- стоји у записнику који су тог дана потписали комадант аустроугарских поморских снага у Боки, комнтрадмирал Ерих Хејслер и контраадмирал Катинели у име нове државе. Катинели је иначе, за ту прилику себи узео и измишљену нову титулу „командујућег адмирала у Јужној Далмацији“
У руке Југословена у Боки, тако је и прије доласка на ово подручје јединица Војске Краљевине Србије и Југословенског одреда које су надирале из правца Подгорице ка приморју, прешла комплетна импозантна аустро-угарска војна база у Боки и флота што се овдје затекла а чинила су је 3 бојна брода (Erzherzog Ferdinand Max, Erzherzog Friedrich i Erzherzog Karl), оклопни крсташ Санкт Георг, стражарски брод Kronprinz Erzherzog Rudolf, обалска оклопњача Monarch,4 крстарице (Helgoland, Novara, Panther i Kaiser Franz Josef I), 3 разарача (Река, Пандур и Scharfshutze), 17 торпиљарки и 7 подморница. Поред њих било је ту још 13 реморкера, 5 мањих транспортних пароброда, два плутајућа дока, 3 хулка и 3 понтона, док је у Кумбору предата хидропланска база са шест хангара и 47 хидроавиона.
Аустро-Угарска ратна морнарица тако је престала да постоји и прије званично потписаног примирја у Првом свјетском рату, (4.новембра 1918.), прије него што су у Боку Которску копненим путем дошле 6.новембра прве јединице српске војске – претходница 2.југословенског пука, чак и прије него што је у залив 5.новембра 1918. упловио први ратни брод снага Антанте –француски разарач „Kabyle“.
Одлука аустроугарског цара Карла да се флота уз службено састављење и потписивање записника преда представницима Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба из Загреба, потврђивала је да она није предата револуционарним путем, већ је овај поступак базиран на легитимизму, значио само промјену њеног власника. Све се одвијало у реду и миру,, без сукоба и проливања крви, па је југословенска држава у настајању, у своје руке добиле моћну ратну флоту – путем преговора и под утицајем примирја што се назирало на хоризонту након четири тешке ратне године, а не организованом револуционарном акцијом. Према извјештају команданта Јадранских трупа Војске Краљевине Србије пуковника Драгутина Милутиновића, а што га у својој докторској дисертацији „Ратна морнарица Краљеивине СХС и Краљевине Југославије“ преноси др Кажимир Прибиловић, ситуација у Боки 8.новембра 1918. била је следећа: „Влада ред и мир – проглашена је независност свих југословеснких земаља које су биле у саставу Аустро-Угарске и њихово уједињење. Југословенска флота дочекала је одушевљено српску војску којој се ставила на располагање и жели да је она узме у заштиту. Пословима у Боки управља Народно вијеће које је подређено Средишњем одбору Народног вијећа у Загребу. Све јеиднице у Боки су разоружане и постоји велики плијен. Сви Њемци (Аустријанци) и Мађари одлазе бродовима и возовима у домовину, док Словенци, Хрвати и Чеси остају ради организирања народне одбране. Комадант флоте је контраадмирал Катинели, али сви очекују наредбе од српске Врховне команде. Кроз Боку се повлачи својим кућама велика аустроугарска војска (преко 150.000). Због одласка нејугославена флота је ослабљена и њено бројно стање се смањило на само 114 људи па је неспособна за акцију ако јој савезници не притекну у помоћ. Народно вијеће моли да се што прије пошаљу инжењери ради преузимања морнаричког Арсенала и осталих постројења, а тражи и храну. Аустроугарске војне власти још увијек раде, али само на организирању транспорта војске у домовину и предаји опреме. Официри Југославени ставили су се на расположење Народном вијећу. Све тврђаве (форови) предане су Народном вијећу, али ће српска војска преузети њихово чување, а и Арсенала и цјелокупног материјала. Један италијански потпуковних дошао је у Котор и тражио од аустро-угарске Команде да се преда савезницима цијели ратни материјал који се затекао у Црној Гори на дан примирја. Одговорено му је да је све предано Народном вијећу за Боку. Морнарички официри изражавају бојазан да ће југославенска флота према условима примирја, бити предана Италијанима, па изјављују да ће је радије дићи у ваздух, него њима предати. Народ је огорчен због искрцавања Италијана у Трст, Пулу, Шибеник и на отоке. У Боки је до сада био само један француски разарач, али је отпловио.“
Већ 10.новембра 1918. у Боку, након што су миноловци расчистили дио аустроугарских минских баража на улазу у залив, долазе веће савезничке војно-поморске снаге: један француски оклопни крсташ и један разарач, британска лака крстарица и један италијаснки разарач, под заједничком командом француског контраадмирала Луја Кобеа.
Савезници ни најмање не уважавају то што је аустроугарска ратна флота у Боки неколико дана прије, већ предата представницима Народног вијећа државе Словенаца, Хрвата и Срба, те предузимају мјере да све бродове и богате материјалне ресурсе побијеђене стране, ставе под своју контролу.
Италијани су у међувремену свим могућим средствима код Антанте настојали постићи да Југословенима не припадне ниједан бивши аустроугарски ратни брод и осујетили су намјеру француског конртаадмирал Кобеа који је већ 10.новембра хтио писмено признати Југословенској ратној морнарици право на аустроугарске ратне бродове у Боки. Представник италијанске Морнарице у Боки, капетан бојног брода Вилареј оштро је протестовао код контраадмирала Кобеа, те је од командата РМ Италије, адмирала Паола Тхаон ди Ревела затражио да интервенише код савезничких Влада. Оне су према његовом мишљењу, онда требале да изврше притисак на Народно вијеће у Загребу да ово нареди адмиралу Катинелију да у погледу аустроугарске флоте, спроведе одредбе уговора о примирју и бродове преда савезницима, а не Југословенима. Дванаестог новембра на шездесетак ратних бродова, пловних средстава, Хиидропланској станици Кумбор и у другим морнаричким ефективима у Боки се под командом адмирала Катинелија налазило 2.240 морнара и 78 официра. Сви несловени из Морнарице су већ били отпуштени са дужности и транспортовани кућама, али је на бродовима остало премало људства да би они могли бити адекватно чувани, или употребљени у случају појаве околности које би то захтијевале.
Италијани настављају са притисцима да се сви бродови у Боки предају савезницима, у чему у коначном и успијевају када су се у Боки 14.новембра са савезничких транспортних бродова искрцале прве италијанске, а затим француске, америчке британске копнене јединице. Адмирал Кобе је том приликом изјавио да “савезничка војска не долази да окупира, већ да одржи ред и мир”, иако тај ред И мир уопште није био доведен у питање. Ускоро су сви разоружани аустроугарски ратни бродови што су се затекли у Боки, изузев оних вриједнијих који су по уговору о примирју требали бити предани савезницима, привезани у луци Арсенала у Тивту, али су веома слабо чувани, па су ускоро почеле разне крађе и девастација.
Када је 2.децембра 1918. командни брод флотиле америчких ловаца подморница УСС „Леонидас“ АД-7, допловио са Крфа и пристао у Тивту раду крцања угља, његова посада је ушла у Арсенал. Под оправдањем да сакупљају успомене, амерички морнари су са аустроугарских разарача и торпиљарки узели заставе, хронометре, барометре, пиштоље, пушке, прибор за јело, храну и друге предмете. На ториљарки Тб 87 ушли су у официрске просторије и отварали ормаре, а на помоћном броду „Цyцлоп“ узели су цијели официрски прибор за јело. Из Арсенала су узели и телефонске каблове, а такође су провалили и у неке магазине. Осим морнара, „успомене“и „сувенире“ тада су сакупљали и неки амерички официри са „Леонидаса“. Командант југословенске флоте у Боки контраадмирал Артур Катинели је протестовао код америчких официра и команданта савезничких поморских снага, контраадмирала Кобеа. Нешто украдених предмета је враћено, али су међусобни односи били поремећени. Ово узимање „сувенира“ од савезника је имало негативних посљедица, јер је са аустроугарских ратних бродова под њиховом контролом у Боки, почела нестајати под разним изликама, врло вриједна опрема и други материјали.
Италијани из Боке прве некадашње аустроугарске, а сада југословенске бродове одвлаче већ крајем фебруара 1919. на „Параду побједе“ у Венецију. Под неразјашњеним околностима у ували Ципавица на улазу у Боку 20.септембра 1919 у 4 сата ујутро ттоне крстарица „Каисер Франз Јосеф И“ коју су тамо усидрили Французи, претходно брод накрцавши муницијом са свих других разоружаних бивших аустроугарских бродова у Боки, док у периоду од 21.децембра 1919. до краја јануара 1920. Италијани и Французи из Тивта и Боке одвлаче и готово све друге преостале веће и модерније заплијењене бивше аутроугарске бродове.
21.децембра отегљени су крстарица Хелголанд и разарачи Триглав, Uszok и Лика и торпиљарка Тб 97
27.децембра подморница У-47
6.јануара 1920. оклопни крсташ Санкт Георг
10.јануара подморнице У-29 и У-43 и раразач Satellit
12.јануара разарач Река
19.јануара подмирницу У-31,
23.јануара крстарицу Новара и торпиљарку Тб 95 28.јануара разарач Дукла….
У луци Арсенала у Тивту остало је 18 бивших аутроугарских торпиљарки под стражом Француза, јахта „Далмат“ на којој се смјестио француски комадант – капетан бојног брода Бланк, те неколико старијих ратних бродова и бродови-касарне. Французи су искориштавали Арсеал за своје потребе, иако је његове раднике плаћало Краљевство СХС, те су одавде узимали разни материјал и опрему. На француским ратним бродовима у Арсеналу су вршене бројне бесплатне поправке, па је до предаје Арсенала 1921. Југословенима, овдје утрошено 2.514.011 круна на разни потрошни и погонски материјал за њихове бродове, а однијето је ратног материјала у вриједности од 949.030 круна.
На концу цијеле приче која се потегла до окончања Версајске мировне конференције и договора о подијели ратног плијена, Југословенима су остале само мрвице од некада моћне аустроугарске флоте која се њима предала, па је Краљевина СХС на крају у Тивту 1921. Године, преузела само 12 торпиљарки и неколико застарјелих помоћних бродова. Све остало, разграбљено је и отишло пут Италије, Француске, Велике Британије и САД“, истакао је Луковић.
У сарадњи са Генералним конзулатом Србије из Херцег Новог у Збирци поморског насљеђа приказан је документарни филми „Заборављени адмирал- Ернест Трубриџ“. Филм доноси биографску причу о британском адмиралу Ернесту Трубриџу који је стигао у Београд 1915. године и као командант британске мисије на Дунаву заједно са српским војницима супротставио се нападу на Србију. Филм у продукцији РТС из 2017.г. је заснован на дневницима адмирала Ернеста Трубриџа које је водио током боравка у Србији и у којима су забиљежени најзначајнији тренуци током ратовања са српском војском. Добар дио овог документарног филма о британском адмиралу који је био и главни заповједник савезничке флоте на Медитерану и ратни командант луке Медова сниман је у Лондону.
