Матица Боке, Друштво за архиве и повјесницу херцегновску, Српски Соко Херцег Нови, Коло српских сестара, ГЛАС и Друштво српско-руског пријатељства у Резиденцији Љубибратића на Топлој организовали су трибину поводом поводом седамдесет година од припајања Боке которске федералној јединици Црне Горе на сједници пленума НОО среза Боке 8.априла 1945.
На веома посјећеној трибини којој су присуствовали предсједник општине Херцег Нови, Никола Гојковић, генерални конзул Србије, Слободан Бајић и конзул Србије Зоран Дојчиновић говорили су публицисти Васко Костић, Горан Комар и Небојша Рашо.
Преузмите овде Записник сједнице пленума народноослободилачког среза Боке из 1944.г!
Прочитајте и излагање Васка Костића:
Васко КОСТИЋ, Трибина Матице Боке Херцег-Нови, 8. априла 2015.
Добро вече сестре и браћо!
Овдје сам међу својима па вас поздрављам овако домаћински, без издвајања неких имена и звања, без церемонијалних формалности као: „даме и господо“, уважени, поштовани, цијењени, часни, велечасни“ и сличне празне фразе, због чијих набрајања бих трошио вријеме и огријешио се јер бих могао некога изоставити. Овдје су сви једнако добродошли са истим задатком – да се не заборави истина:
КАКО СЕ БОКА 1945. НАШЛА У САСТАВУ ЦРНЕ ГОРЕ
На постављено питање, које је истовремено и наслов ове теме, прави одговор зна мало људи. Нарочито млађих генерација које у „реформисаним суверенистич-ким“ школама Црне Горе, о томе, неће моћи ништа научути. Иако је у наслову теме 1945. г. због хронолошког реда и лакшег разумијевања повезаности догађаја, морам почети од 1813. г. али због обима и сложености морам све скратити на пола сата.
Од тематске 1945. г. управо данашњи дан ове 2015. г, јубиларна је 70. годиш-њица. Важно је обиљежавати сваке године да се не заборави истина. Можда неко има разлога да тај дан слави. Старосједиоци Бокељи сигурно немају јер од тога дана више нема јединственог појма „Црна Гора и Бока“ – како је записано још 1813. г. у свим документима са првог „равноправног сједињења те двије сусједне покрајине“. Управо тако пише: „равноправно сједињење“. Значи, тада Бока није припојена Црној Гори, нити је „вољом Бокеља враћена у крило своје мајке Црне Горе којој је одувијек припадала.“ Тако могу да лажу само незналица бокељске историје. Нажа-лост, и данас се то често може чути, али и прочитати, у кривотвореној званичној историографији Црне Горе. Ако је неко тада некоме припојен, онда је Црна Гора припојена Боки. У прилог томе говоре 22 тачке образложења од којих је свако и појединачно довољно, а ја сам ипак одабрао на прескоке сажетак из 7 тачака:
3. тачка – У географском средишту Боке на Михољској превлаци, а не у ЦГ основана је прва епископија, па митрополија у Зети, исходиште теократске црногор-ске духовности и државности… продужењем до Митрополије црногорско-приморске:
12. тачка – „Скупштина уједињења 20. 10. 1813. није одржана у Црној Гори него у Боки, а припремали су је владичини сарадници свештеници: Николај, његов син Филип и рођак Стефан Костић из околине Михољске превлаке, гдје је у то вријеме два пута одсједао и Владика Петар Први у Душановим дворима. (Кула Данчуловина).
14. тачка – „Сједињење није било безусловно него са оним условима и повлас-тицама које су уживали Бокељи и за које нађу да ће им и у будуће бити признате…“
16. тачка – „И друга Скупштина, условно речено Уставотворна, одржана је 01. 11. 1813. у Боки, а не у Црној Гори, на којој је донијета Одлука о Уједињењу.“
17. тачка – На тој Скупштини је образована Централна комисија (у рангу владе) на челу са митрополитом, а секретаром из Боке уз потпуно једнаки број чланова: 9 из Боке (један од њих је помињани протопоп Николај) и 9 из читаве Црне Горе.
18. тачка – Тада је формирано и Вијеће (тј. скупштина) са 41-ним послаником… Из читаве Црне Горе је било 9 посланика, а из Боке чак 30 што је било више него 2/3-ћинска већина за свако одлучивање.“ Међу њима и помињани поп Филип, сакуп-љач потписа главара општина Боке за вјерност владици Црногорско-приморском и
20. тачка – Привремено сједиште владе није било у Црној Гори него у Боки. Баш у Доброти, до јануара 1814. када је Котор предао па је тај град постао фактично престоница сједињене државе, не Црне Горе и Боке, по овоме исправније Боке и Црне Горе. Тада је у Доброти измишљен шаљив назив: „Црна Бока и још црња Гора“.
То је трајала само седам мјесеци због окупаторског понашања Црногораца који нису ни Владику слушали, али и као одговор на то, жеља Бокеља да не живе у таквој држави. Од тада, дуже од 200 година, важне посебности Боке постепено тону у дубине заборава под заталасану површину Zaljeva svetaca пред обалама Porto montenegra. У оваквим ситуацијама увијек се нађе неко кратке памети да оцијени добронамјерно указивање на грешке као „угрожавање цјеловитости државе Црне Горе“. Каква је то држава ако је може угрозити нешто као ово? А ово је само апел за паметнију и поштенију политику врховника власти. Може бити и упозорење до каквог би таласања могло доћи ако се не промијени однос према Боки, али и према другим дјеловима садашњег „веро монтенегра“ кога чине вишеструка проширења мале ста-ре Црне Горе. Та проширења нису постигнута ослободилачким него освајачким рато-вима што демократски свијет не прихвата. (Кога су Црногорци ослобађали тамо гдје није било већине црногорске популације?) Изузетак је Бока која није освојена огњем и мачем него начином који није ни поштен, ни демократски, ни легитиман ни трајно прихватљив за већину Бокеља. Учињено је то самовољном одлуком појединаца то-талитарног комунистичког режима, што такође није прихватљиво за демократски сви-јет. У овој „демократској“ држави, чим се неко усуди да каже што није по вољи актуелном режиму и његовим службама, тога изливом бијеса оцјењују непријате-љем Црне Горе или да говори „језиком мржње“. Ако се тако осјењују и овдје пону-ђене истине са доказима, онда то није слобода изражавања какву прихвата демо-кратски свијет, односно Европска унија. Благо њој са оваквим Монтенергом.
Воља већине Бокеља се види из низа поступака како се Бока 1945. г. нашла у Црној Гори. Дакле „нашла се“, а не прикључила се, нити је вољом Бокеља ушла у Црну Гору. Да све ово образложим, могао бих се позвати на више докумената и аутора, али би то тражило много простора и времена, па ћу се задржати на пар мање познатих али поузданих извора.
Важним разлозима почињем свједочењем Антуна-Тонка Шурана из Тивта, пори-јеклом из Истре. Био је првоборац југословенске оријентације, добро информисан, и у рату и након рата био на многим одговорним фукцијама па је имао петљу да каже што мисли. Зато није био омиљен код властодржаца ни на локалном ни на државном нивоу, иако је био и вијећник „ЗАВНО-а Црне Горе и Боке“ (ЗАВНО је „Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења) – како се тај високи орган називао, па и називом указује на равноправне двије покрајине. Тако је било и поменуте 1813. г. а уважено и 130 година касније када је 15. новембра 1943. основан ЗАВНО Црне Горе и Боке. Тада је донијет историјски документ са насловом:
ПРОГЛАС ДЕЛЕГАТА И ЗАСЈЕДАЊА ЗАВНО ЦРНЕ ГОРЕ И БОКЕ
У поднаслову стоји да се Проглас упућује: „Народу Црне Горе и Боке“. Тако и 5 позивања у Прогласу говоре о народима двије равноправне покрајине:
1 – „Црногорски народе и народе Боке!“ (заједничко поглавље),
2 – „Браћо Црногорци!“ (засебно поглавље),
3 – „Браћо Бокељи!“ (засебно поглавље),
4 – „Бокељи и Црногорци!“ (прво Бокељи у заједничком поглављу),
5 – „Браћо Црногорци и Бокељи!“ (прво Црногорци у заједничком поглављу).
Као што се види, у важном документу још током рата крајем 1943. г. Бокељи и Црногорци су ословљавани хришћански са „браћо“, а не комунистички са „другови“.
На крају Прогласа је завршна и главна, парола: „Живјела слободна Црна Гора и Бока у демократској Југославији!“. (Извор ПРАВНИ ЗБОРНИК бр. 3. из 1961.)
На формулисање текста Прогласа својски је утицао и Тонко Шуран. Он је у дужем тексту (двије цијеле стране дневног листа ГЛАС ЦРНОГОРАЦА од 19. августа 1999.) афирмативно писао о историјским односима Бокеља и Црногораца, што га је
посебно интересовало због његове југоносталгије. Иако је највише говорио и писао о ЗАВНО Црне Горе и Боке, знао је и за априлске догађаје 1945. у Котору који га нису одушевљавали, па се осврнуо само на неколико детаља и политичку атмосферу која је тада владала. По његовом казивању:
На брзину за 8. април 1945. сазвана је у Котору сједница Пленума НОО среза Боке Которске. Предсједавао је Душан Поповић, предсједник НОО Херцег-Новог, али ни он, нити било који Бокељ није имао главну ријеч. Њу је имао врховни функционер ЦГ Блажо Јовановић. Дошао је у униформи вишег официра УДБЕ, са парабелумом за опасачем. Тражио је (боље рећи наредио) да се у дневни ред под тачком „разно“, уврсти оно што је значило укидање Боке из назива новостворене СР Црне Горе. То је било вријеме, када су падале невине главе, а ипак се већина присутних успроти-вила да се то на овој скупштини рјешава под тачком „разно“, која је више била сваш-тара него за озбиљна питања. Тражено је да се сједница боље припреми и одлучи као што доликује важном питању. Утолико прије што из већине општина ондашњег среза Бококоторског није било присутних. Ни присутни нису били демократски иза-брани представници Боке, иако су позвани и по један свештеник обје конфесије и још понеки угледни ванпартијац, да се не би рекло како су то партијске одлуке.
Занимљив је детаљ да је католик дон Роко Пасковић подржао став православ-ног попа Веселина Чукваса да се прво изјасне општински одбори и народ, па онда да се расправља на нивоу Среског одбора, што је и у складу са одлукама 3. засиједања ЦАСНО-а, што су присутни примили са одобравањем. Блажа Јовановића, иако је правник, одлука ЦАСНО-а није много интересовала. Пред строгим и одлучним ста-вом и ауторитетом, један по један од присутних мијењали су првобитне ставове. И поред тога, да се на овој сједници одлучује под тачком „разно“, како је Блажо желио уз очекивање да ће одлука бити једногласно прихваћена, она није била једногласна. Од 21 присутних, 11 је било против: др Зоро Војводић, Божо Ерцеговић, Мијо Илић, Јово Јовановић, Никола Ковачевић, Видак Павловић, Лука Павловић, дон Роко Пас-ковић, Душан Поповић, Алфред Роси и Мијо Фажо. Већина 11 према 10 и без Пера Томановића и попа Веселина Чукваса који се не налазе међу онима који су гласали, а из записника се види да су били присутни. По записнику би се могло закључити да расправе под тачком разно није ни било, јер је одмах донијета одлука како гласи:
„Пленум НОО среза Боке, на својој сједници одржаној 8. априла 1945. у Котору, једногласно се изјаснио да се Бока припоји федералној јединици Црној Гори, сма-трајући да је тумач жеља народа Боке.“ О томе ће боље знати Горан Комар.
Шуран није знао (као ни многи други), ко је и по којим критеријумима одабрао, именовао и позвао људе на Пленум. Углавном, само 32 човјека већином чланова КПЈ требало је да одлуче о трајној судбини читаве Боке, и то суморним утапањем у Црну Гору да се и она завију у црно. Њих народ Боке није делегирао нити се њима пружила прилика да се са народом о томе претходно договоре, или бар разговарају.
Имена потписника ове одлуке нису објелодањена, јер то није важно за „једно-гласно“ прихваћену одлуку као „израз воље већине народа Боке”. Ослонцем на овако „чврсту“ подлогу, IV скупштина Антифашистичког народног ослобођења Црне Горе, уз дуготрајне овације укинула је Боку да би је касније без икакве расправе и одлуке прогласили „Црногорским приморјем“. Од тада се већина Бокеља осјећа превареним и пониженим. То су подносили и у заједничкој држави, што је било много боље него у „сувереној“ антисрпској Црној Гори. Како би реаговали, или бар како би се осјећали становници Јужних обала источног Јадрана са острвима и Дубровником да су их укинули као Далматинце и Дубровчане и њихове крајеве прогласили „Хрватским приморјем“, што је до тада важило само за Сјеверну обалу источног Јадрана?
Бокељским Србима је Црна Гора (али не Монтенегрија или Дукљанија) по много чему ближа од других сусједних држава па би већина Бокеља, да је имала избора, изабрала Црну Гору да под демократским условима живе и заједничкој држави коју би и Бокељи волили као своју, поштовали заједничке симболе, навијали за спортске тимове ознаком „ЦГ“ или сл. а не као сада да многи навијају за тимове противничке оном „MNE“ што већина Бокељи не може осјећати као своје.
Као што се види, Тонко Шуран се више бавио документима ЗАВНО и ЦАСНО, а мање о пленуму НОО среза Боке од 8. априла 1945. у Котору. Мјесец дана касније од поменутог Шурановог текста у ГЛАСУ ЦРНОГОРАЦА, у истом листу од 11. септембра 1999 преко цијеле стране је текст др Горана Комар о априлским догађајима 1945. у Котору о којима он може више рећи. Суштину Комаровог текста је издвојила редак-ција листа и поновила кроз Антрфиле (уоквирени мото) масним словима како гласи:
„Отцјепљење Црне Горе отвара, између осталог, и питање: Има ли Бока легитимно право да се у том случају издвоји из Црне Горе? Овај записник је прилог за размишљање о тим дилемема.“
„Издвојити“ се у овом смислу не значи одцјепљење од државе него извући се из невоље. Да ли је садашње какво-такво заједништво ЦГ и Боке остварено вољом ве-ћине Бокеља, окупацијом или преваром? Много Бокеља, међу којима су најбројнији Срби, говоре да се у садашњој Монтенегрији или Дукљанији осјећају као под окупа-цијом. Ако није окупација Боке, како тумачити више фактора тежих од окупационих? Први окупациони потез је вандализам разбијања по старом граду Котора мацама вриједних умјетничких дјела под изговором унитавања млетачких симбола. Показали су знање и културу јер су то били симболи хришћанског Светог Јеванђелисте Марка кога је Венеција узела као свог покровитеља. Други окупациони потез је био успос-тављање милиције, јавне и тајне службе и других органа принуде сви доведени из Црне Горе и распоређени по градовима и селима Боке. Након завршетка рата формирана је 10. црногорска бригада, распоређена по селима Михољске метохије и остала све док је имала што да од народа одузима за храњење црногорске војске. За то вријеме се патила, гладовала и смрзавала Бокељска бригада на Космету. Овдје нема простора да све набројим па сводим на само још четри групације потеза:
Прва групација је са духовне стране: Ускраћивања права и на помисао о култур-ној аутономији Боке са најважнијим вриједностима као што су: националне школе и уџбеници, језик српски, или СХ, писмо ћирилично које је за Србе „Свето писмо“; Затим историографија документована као у овом тексту, али не кривотворена као званична; Па притисци разних облика на Митрополију црногорско-приморску која садржи и оно што је Црногорско-Бокељско. Уз то и притисци јачи у ЦГ него у Боки на Цркву и на изворну канонску вјеру православну. Што је са равноправности у мулти-конфесионалности и многим другим „мулти…, мулти“ разликама чиме су пуна уста самохвалисања актуелних власти? Шта је са тробојком уважаваном од већине као својом, јер су биле исте црогорска и српска, односно славјанска, а у зависности од тога са које стране се гледа таква тробојка је и Словеније и Словачке и Русије, највеће славенске нације којој сићушна ЦГ окреће леђа и уводи санкције. Такву бруку не би Бокељи никада дозволили да су се питали. Шта је са химном? Колико су елементи црногорске државне химне мултинационални? Који разлози могу натјерати Бокеље (и не само Бокеље) да пјевају „мајко наша Црна Горо“? Или да скачу на ноге танане кад то неко други пјева ко зато има дебеле разлоге. Бокељи их немају;
Друга групација је са материјалне стране: Шта је са приходима из Боке прели-ваним у Монтенегро, не само из Порто монтенегра и Луштице, него и од Морског добра, туризма и вјековима познатог бокељског поморства – док га нису потопили па на друге пребацили кривицу За тугу и жалост нема више традиционалне поморско-трговачке силе Медитерана, Бокељског поморства. Потиснуло га је Црногорско поморство иако је новостворено величају га као традиционално јер урачунају и бив-ше бокељско. Са којим и чијим средствима је новостворено? На таква питања нико не одговара. Да ли ће неко одговорити или одговарати и када Црногорско поморство доживи судбину Црногорске индустрије? Сада и афирмисану Југооцеанију пресеља-вају у Подгорицу коју, од када је пробијен тунел Созина, радо помињу као приморски град. Нису размишљали како ће кроз тунел проћи нови бродови Црногорског помор-ства производње „Чајна“ или „Китај“? Могло би и то бити ако су мислили на макете или кинеске играчке? Од бокељског поморства није мого боља ни судбина копна. Читава Михољска метохија (Луштичко полуострво са Архангелским ахипелагом, кртољским и грбаљским пољем и јужном падином Врмца вјековима је била имовина српске цркве и мјештана који су ту живјели, без обзира да ли су поједине парцеле или комунице, сеоске имовине (пашњаци, шуме, рибњаци у заједичком коришћењу). Мукотрпно и вјековима дуго то је стицано поморством и у свјетским рудницима. Све је то црногорска власт отела на разне начине без правичне, често без икакве накна-де експропријацијама, национализацијама, конфискацијама и другим малверзаци-јама, а да нико није водио истрагу колико се новца тако стекло и гдје се он преселио.
Трећа групација је са стране равноправности: Шта је са процентуалном заступ-љености Бокеља, посебно Срба, у локалним органима управе, у влади и скупштини,. у јавној и тајној полицији, тужилаштву, судству, па међу директорима нарочито у про-свјети, у одборима директора, итд? Затим у дипломатији и другим представниш-твима у иностранству. Није ваљда разлог што мисле да у Црној Гори има више него у Боки високообразованих људи и познаваоца страних језика?
На крају, шлаг на торту, да сласт потисне горчину наталожену у жучним кесама.
Прије 20 дана објављена је у дневном листу VIJESTI скупштинска вијест под насловом: НИШТА ОД ЗАКОНА О ЗАШТИТИ ЋИРИЛИЧНОГ ПИСМА. Истог дана у истом лис-ту објављена је и вијест Црногорске културне мреже да је почела (дакле тек почела) реализацију акције Му Love Montenegro. Посјетили су српске крајеве у којима су Црногорци у мањини, Бијело поље и Мојковац, гдје су обишли Централни гладски вртић и малишанима на перфидан начин демонстрирали како се требају понашати приликом интонирања химне… Уз то да подсјетим што иритира већину Бокеља. На вртићима у Боки даноноћно се вију црногорске заставе и када се ништа не празнује.
У централном тиватском вртићу прије десетак дана, средњој групи малишана од 3 до 5 година, подијелили су папирнате црногорске заставице да са њима машу док не почне емитовање црногорске химне, а онда да је слушају у ставу мирно са дланом руке на срцу по угледу на предсједника Скупштине Црне Горе. То је већи злочин, и масовни, од учестале крађе мале дјеце. Тога није било ни под владавином окрутних туђина: Венеција, Аустрија, Турска, фашистичка Италија, нацистичка Њемачка. Има- ли ко у Црној Гори надлежан за заштиту права дјетета? Што питам кад знам да би једнако било и да има надлежних. Има врховна власт већих брига. Осиљени пребро-јавањем милиона евра, њима омамљени и засљепљени ништа друго не виде.
Очекују ли мудри господари ЦГ да се може у Европу лукавом индоктринацијом и асимилацијом мале дјеце од предшколских дана без сагласности родитеља? То је реализација најављеног стварања „новога Црногорца“. Срећом без Бокеља. Неки Црногорци нису задовољни са оним каквим их је Бог створио, па хоће новијег Црногорца. Створитељи (тате) новог Црногорца нека раде са својом дјецом што же-ле али нашу бокељску дјецу нека оставе на миру. Но они тако не мисле и не задр-жавају се на предшколским малишанима него безобразно и безобзирно раде што су наумили, Не само да су дошли до студената него и до њихових баба да подрже НАТО пакт. Лист VIJESTI од 24, марта 2015. (стр. 2) пренио је мудри савјет Бранимира Гвоздевића студентима универзитета Медитеран из чега издвајам цитат дословно како је објављен као цитат и у VIJESTIМА: „Није нормално да будете неутрални. Јако сте важни ви, ваши родитељи, ђед, баба и сви треба да дате свој глас.“
То се можда случајно поклопило са временом клонирања животиња. Сувишно је доказивати да није исто биолошко клонирање животиња и људи јер људи имају и душу. Овца и клонирана остаје овца. Људи клонирани постали би кловнови. Нека тате праве мале кловнове од своје дјеце, али даље руке од наше дјеце јер све има границе издржљивости. Да ли се одговор на понашања неоокупатора Боке може изразити језиком љубави и опраштања, или језиком мржње и проклињања? На то питање нека одговоре они који себе препознају кроз овај текст. Знају ли мудри господари ЦГ (поглавице или поглавници) да силом, законима и другим притисцима није могуће моделирати осјећаје и особине личности,? Док још није касно „Упамет се браћо Црногорци!“ – што би поручила најмудрија српска глава Црне Горе и Боке.
Хвала на стрпљењу и сарадњи на заједничком задатку!