Изгон српског језика из Црне Горе, окупација, десимилизација и ход у бесмисао
Поводом међународног дана матерњег језика „Матица Боке“, НВО „Глас“ и Актив професора српског језика из Никшића у дворани Парк у Херцег Новом приредили су трибину „Српски језик и ћирилица“. На успјелом и посјећеном скупу говорили су тиватски публициста Васко Костић, проф др Јелица Стојановић са одсјека за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Никшићу, проф др Вукашин Баћовић, предавач на катедри за српску књижевност и језик Универзитета у Приштини са привременим сједиштем у Косовској Митровици, професор Веселин Матовић, главни уредник часописа за српски језик, књижевност и културу „Слово“ и предсједник УО Матице Боке, Жељко Комненовић.
Проф др Јелица Стојановић је истакла да је у Црној Гори на сцени пројекат насиља над језиком, пројекат принуде везан за „стварање“ и насилно увођење тзв. црногорског језика и маргинализовање онога што јесте језик –српског језика…“Црногорски језик“ је политикански пројекат. Настао као производ политичке принуде,то је изнуђен настао као производ политичке принуде, изнуђен пројекат, дискутабилним (при) добијањем скупштинске већине.Осврћући се на минулих десетак година она је нагласила да дјелује невјероватно али тога се дешавало, донесено је толико аката и прописа, закона и параграфа, тако да се може стићи утисак да се живи у некој другој језичкој и друштвеној стварности. Али, како се језик не мијења преко ноћи, суштина језика је остала иста, стабилна и непромјењена, како год га називали, што год прописивали, раде са српским језиком, у српском језику, и са српском језиком. Процес је ишао поступно да дубоки рез (који се покушава учинити на Црном Гором) изгледа мање видљив, страшан и неприродан“, закључила је Јелица Стојановић.
„Поводом дана матерњег језика Црна Гора би имала шта да слави,јер матерњи језик Црне Горе је био јесте и остаће српски језик, језик велике и дубоке традиције, великог и оргиналног културно умјетничког и књижевног наслеђа, језик којим,су писани велики и многи стари споменици на простору данашње Црне Горе. Српски језик израња из дубине вјекова, трајући и истрајавајући увијек већи, како га и (у)колико свако биће у сваком тренутку живи и свједочи. Тако је било кроз вјековну историју, тако може и треба да буде и сада и увијек. Али, треба сви, и као заједница, и појединачно, у сваком сегменту да оставимо свој лични печат и дамо свој допринос.
Језик је наважнији чувар истине-и оним што ствара и оним што ствара, тако да је свака произвољност и фалсификат удар челом у зид, може да страда и чело и зид, али језик српски остаје и опстаје да свједочи себе и собом, бивајући увијек и изнова богатији и већи. А српски језички идентитет Црне Горе исписан ћириличним словима, доводити у питање, јесте највеће кривотворење и ход у бесмисао, највеће лупање челом у зид..
Црна Гора, сламајући вјекове, то чини посљедњих десетак година. Црна Гора гаси суштину свог историјског постојања и себе тј. оног што ови својим насљеђем у љепоти носе. Званична Црна Гора и она незванича одриче се свог матерњег језика, српског језика и ћирилице којима су ови простори вјековима исписани стварали и стварани. На свим просторима који данас улазе у састав Црне Горе, језик је кроз сву историју био и остао српски,ћирилица је њено писмо. Дакле, Црна Гора се одриче свог језика, као свог хљеба јер простори данашње Црне Горе су живјели, опстајали, израстали надограђивали се духовно, хранећи се српским језиком и српском ћирилицом. Српски језик је Црној Гори и кућа бића и биће куће.Ако није саграђена на српском језику и ако ћирилица није њено основно писмо Црна Гора је руина и празнина“, истакла је Јелица Стојановић.
-„Српски језик нико није протерао из Црне Горе нити га може протјерати. Откако постоји Црне Горе и словенског језика на овим просторима нема другог језика. Настава у свим црногорским школама и данас се изводи на српском језику и изводиће се убудуће јер никаквог другог језика нема. У Црној Гори постоји један мањински албански и други језик етичке групе – ромски. Значи четвтог језика нема Међутим десило се да је режим тај језик преименовао и то је нешто што је незапаћено у историји језика. А преименовање се врши да би се тиме пременовало све у Црној Гори да би се дало потпуно другачије значење. Не само овој него и оној историјској Црној Гори. Та десимилизација је организован процес који се врло систематично изводи у нашим школама а преко школа је жеља и циљ да се промијени српска свијест. Као што су Аустријанци 1916. године тражили од Црне Горе или као што данас Европа у Београду тражи од Србије да се ако се жели у Европску унију мијења свијест народа а свијест народа се мијења преко школа. Промјеном имена наставном предмету промијенио се и садржај“, рекао је професор Веселин Матовић предсједник НВО Актив професора Српској језика из Никшића и уредник часописа „Слово“.
„Избачени су српски писци и писци који данас живе у Црној Гори. Извршен је један културоцид. Потпуно је истражена српска књижевност. У нашим школама извршена је културна истрага једног народа. У уџбеницима нема ни Светог Саве а то значи да Свети Сава није пожељан у Црној Гори. Значи уклонили су нашу дјецу од Светог Саве“, истакао је Матовић. Он је нагласио да је латиница главно писмо у Црној. „То је један живи програм који се иницира из виших центара. Жели се да се све српско протјера преко Дрине и да је српска култура смјести у границама Србије. У овом поступку иде се системом куване жабе. Језичко одрођавање ради се постепено. Политика и овај режим довели су нас пред свршен чин. И нажалост мало шта можемо да учинимо, а то је да не пристајемо. Окупација долази споља а ропство изнутра. Ми не можемо ово насиље да спријечимо али можемо да не пристајемо и да кажемо своје не. Знамо да то није тако и то кажемо на овом и сличним скуповима и све дотле док буде једног гласа на овим просторима који се говори да није тако и неће бити тако“, истакао је Матовић који се и овог пута сјетио лика професора Вука Велаша из Херцег Новог казавши да све што говори у Херцег Новом говори стојећи због доприноса овог града и покојног професора Велаша и његовог доприноса у борби за истину о српском језику.
Публициста Васко Костић подсјетио је на своје текстове и текстове свог стрица Лаза Костића. Лазо Костић се позивао на Вука Караџића који је први почео истраживати српски језик и у први ред сврставао „српски бокељски језик“. „Из Лазове књиге „О српском карактеру Боке которске“ узета су и наредна четири цитата:„Бокељи Срби одржали су свој језик чист и леп какав је морао прво-битно бити. Попримили су многе италијанизме за време дуготрајне млетачке управе, то се не може спорити, али мање него што су у Србији и Босни попри-мили турцизама. Облици сами језика, и њихова синтакса, остали су недир-нути…“ „Упоредо са српским језиком, у Боки се употребљава и српско писмо. Од Немањића још, од Светог Саве и његових епископа на Превлаци, Срби Бокељи се не служе другим писмом до својом светом ћирилицом. Пошто пре тог времена нема никаквих трагова српске писмености, може се рећи да је она сва дата у ћирилици.“ (То је било шест стољећа прије Вука Караџића.)„Језик којим говоре Бокељи сви писци називају српским и стари и нови, и домаћи и страни, и Бокељи и Небокељи…“ (Што ћемо сада са црногорским?) „Страни писци из XИX и XX, века зову такође језик Бокеља српским, као што је …наведено у вези чистоте језика.“ (Ако је српски најљепши од свих словенских језика, а Бокељи су га најбоље очували, чак боље него Срби у ужој Србији, да ли то значи да Бокељи могу имати свој бокељски српски језик са већим правом него они који га украду па прогласе својим изворним језиком?“, истакао је Костић.